Harmonija u ludilu. Satovi su sami sebi otkinuli kazaljke i zanemeli slušajući njene korake. Bulevarom nekulture korača Gospođica Đavo. Pitomo lucidna, nadmeno superiorna, sa sjajom pakla u očima govori: “Izazov ne čeka”.
Popila je svoju ceđenu pomorandžu, stavila tamne naočare, zgrabila plavu knjigu sa tvrdim koricama i pobegla iz gungule lažnih osmeha.
Obučena u svilu intelekta koji poput opijuma deluje na masu, ljuti je i tera u dubiozno bunilo koje odbija da vidi moć Gospođice Đavo. Ona pokretom ruke osuši sveže nalakiran crveni lak, stavi kap najzavodljivijeg parfema i krene u noćni lov na snove.
Nije sinonim za zlo koje razara, Gospođica Đavo samo namerno izaziva erupcije morala, baca kulturne bombe među oskudno odevene skakačice po stolovima i šipkama, unosi metež u elitnu nepismenost, gura pod nos smrad gluposti koja viče na sav glas o pameti. Tu je da pomrsi konce, da sruši mostove, naruči oluju, prospe crveno vino po sveže izbeljenim košuljama. Teži otrežnjenju. Uzima megafon u ruke i tera pamet da se oglasi, a glupost da umukne, da zapadne u tajac i da se sramno ne izvlači iz rupice u koju se uvukla. Ume da šapne : “Život ne gleda unatrag”. Zato se zagledaj u budućnost tamo je tvoje mesto boravka.
Ne traži dobro sa punim ustima zla. Gospođica Đavo to ne voli
Zna da prepozna zlo i da ga vrati natrag odakle je došlo. Zlo je njena profesionalna deformacija.
“Svima je bilo jasno da se upinju iz petnih žila ne bi li opstali u jednom svetu kome je davno odzvonilo. Pre ili kasnije ljude će zameniti mašine… Jedna osoba je dovoljna da pokaže kako na ovom svetu nije sve izgubljeno. Pojedinac može da spase svet. Sve je pitanje vladanja sobom. I izbora…”
Gospođica Đavo zna da se one istinske borbe vode u nevidljivom svetu, u kavezima i prostranstvima ljudskog uma, da svaka borba dva brata blizanca Dobrog i Zla rezultira pobedom onog upornijeg. Ume da zalepi šamar bezobrazluku i da pokaže belinu svojih zuba, onako iz kurtoaznog upozorenja. Gospođica Đavo svakodnevno pada, briše poderana kolena i nastavlja dalje opreznim korakom.
Gospođica Đavo pod ukrasnom ešarpom nosi:
– Pupoljke radosti da je gotovo samo onda kada pobedite – do tada nema posustajanja.
– Valutu osmeha kojom kupuje sve na svetu.
– Mrvice drskosti, može da zatreba. Svet je lud, a najluđi opstaju.
– Ploče sa najdivnijim melodijama za ples na podijumu trijumfa.
– Čaše za šampanjac kad slavlje otkuca ponoć i bundeve ponovo postanu bundeve. Vreme je za povratak u bitku sa stvarnošću u kojoj je uvek zlo na ceni. Dobro dolazi kada ga prizovete.
I Gospođica Đavo je Anđeo, samo ponekad navuče kostim crvene boje da vuče na radost pobede.
Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
