Ovih divnih i vrelih julskih dana, koje sam tako dugo čekala, ljudi se već uveliko pakuju, odlaze i vraćaju sa odmora. Grčka, Turska, Bugarska, Crna Gora, Egipat, ponekad Italija i Španija. Imperativ su, kao i svake godine, morska obala, cvetne haljine i šortsevi, šarene čaše pune alkohola, pesak i žurke. Naravno, nije to ništa neobično – tako sam i ja funkcionisala do prošle godine. Bilo mi je jednostavno nezamislivo da jedno leto provedem bez kupaćeg kostima.
Ipak, prošle godine u ovo vreme, sinula mi je sjajna ideja. Budući da sam najveći mogući zaljubljenik u gradski život i sredinu, pomislila sam da bi bilo sjajno da se okanem prirode, rastinja, komaraca i ostalih tropskih i kontinentalnih oblika flore i faune, jer ih, ruku na srce, baš i ne volim. Namere sam, naime, imala dve:
Prva od njih bila je da (imajući u vidu da putujem sa dragim mi) izbegnem šablonsko “romantično“ putovanje, šetnje po plaži na mesečini i ulične svirače, pošto ih se oboje gnušamo. Druga, ona koja je presudila, jeste da otputujem u razgledanje svog omiljenog grada na duže od uobičajenih pet dana. Nikada, ama baš nikada neću shvatiti idiotsku naviku turističkih agencija da svoje putnike vode na putovanja po evropskim i svetskim metropolama, tokom kojih možda mogu da stignu da upoznaju dve lokalne samoposluge pre negoli se vrate kućama. Zbog čega odlasci na more traju i po dve ili tri nedelje, kada na moru (čast izuzetnim destinacijama!) nemate apsolutno ništa za videti osim ležaljki i suvenirnica? Potpuno mi je dojadila diskriminacija gradova i njihovih ljubitelja, pa sam u sopstvenoj režiji organizovala desetodnevni boravak u mome duhovnom domu, prestonici Ujedinjenog Kraljevstva – veličanstvenom, kraljevskom, fantastičnom Londonu.
Svi su mi rekli da sam skrenula sa uma, no na kraju se ispostavilo da nisam mogla bolje odabrati. Svi preduslovi za jedan ispunjen i savršen odmor, poklopili su se kao magijom. Naravno, nije sve moglo ići glatko – vađenje pasoša, skupljanje dokumenata i istresanje velike sume novca za taksu za vizu znatno su nam otežali posao ali to je, jelte, već do zemlje u kojoj živimo.
Tek kada sam prvog septembra sletela na Hitrou (Heathrow), shvatila sam da ne moram svakog leta da odem na more ali da apsolutno MORAM svake godine pošteno obići jedan grad. Sve prednosti asfalta u odnosu na pesak pojavile su se pred mojim očima u trenutku kada sam se smestila u londonski taksi. Ako među vama ima onih koji ne mogu da uvide te mnogobrojne prednosti, ostatak teksta može vam poslužiti kao eventualni vodič za promenu planova. Oni koji, pak, poznaju sve čari grada u leto, mogu u nastavku naći potporu za ono sa čime se već odavno slažu.
Prvo i osnovno, počnimo od aktivnosti. Kao što sam već pomenula, postoje morski gradići i letovališta koja pružaju mogućnost istraživanja istorije i kulture, no one su retke. Grad, sa druge strane, pruža neograničene mogućnosti šetanja i istraživanja običaja i načina života. Primera radi, ukoliko niste ograničeni turista i nije vam dovoljno pet dana da “obiđete“ grad sa 12 miliona stanovnika kao što je London, posvetićete barem dan ili dva zalaženju u lokalne sokake i ćoškove, u želji da vidite i osetite gde to ta famozna engleska raja jede, pije, radi, kupuje, izlazi. Ja sam u tim njuškanjima po londonskim ćoškovima naišla na prelepe pabove, restorane, prodavnice, ulice, zgrade. Možda me je najviše od svega oduševila Kolumbija Roud Market (Columbia Road Market) – gradska pijaca cveća koja miriše kao što ne miriše nijedna beogradska pijaca. Ukoliko, kao ja, odaberete smeštaj u iznajmljenom stanu u realnoj četvrti gde žive obični ljudi a ne istorijski spomenici, postoji velika mogućnost da ćete videti da se desno od vašeg stana prostire poslovni deo grada koji vrvi od japija koji piju pivo, dok se levo pruža “geto“ crnačka četvrt, sa mnoštvom malih radnji.
Druga velika prednost urbane sredine nad onom “morskom“ jesu ljudi, odnosno stanovnici grada i njihov odnos prema strancima. Dakle, u jeku letnje sezone, svi stanovnici pomorskih gradova mrze turiste koliko im to njihova fizička egzistencija omogućava. Da, oni žive od njih. Da, uveliko su i navikli. No ipak tokom leta, mole se svim poznatim i nepoznatim silama da ta ogromna masa debelih, mršavih, izgorelih, preplanulih i ostalih turista ode svojim kućama. Da se ne lažemo – i meštani Londona i svakog drugog grada mrze turiste jednakim žarom. No, ako odaberete letnji period za svoj put, većina meštana biće na svojim odmorima po kojekakvim morima, jer turistima jednostavno nije sezona. Verujte, osećaćete se mnogo prijatnije i lepše nego da ste krenuli put grada negde u aprilu ili maju.
Treća stvar – u jedan grad možete se vraćati bezbroj puta a da se apsolutno nikada ne provedete isto i ne vidite iste stvari. Ja sam, zablenuta u londonske zgrade od cigala, prelepe pričajuće crvene autobuse i najjeftiniju odeću koju sam imala prilike da kupim (patike od dve funte i dalje mi traju!), propustila da vidim enormnu količinu znamenitosti, uključujući i Bakingemsku palatu. Sramota koju osećam zbog toga jedan je od razloga zbog kojih planiram da se u London vratim turistički barem još deset puta pre nego što se u isti preselim. Gradovi su tako nekako… realni. Oni koji sanjare o životima na plažama nisu ništa novo. Svi bismo jako voleli da provedemo živote u ležaljkama pod palminim lišćem. Međutim, kada sam kročila nogom na tlo Londona, zamislila sam sebe, potpuno realno, kako tamo ŽIVIM. Pravim, stvarnim životom, kao što je ovaj beogradski. Videla sam fakultet koji sam davno htela da upišem, ulicu u kojoj se nalaze redakcije modnih magazina, biblioteke i prodavnice. Znam gde bih u Londonu kupovala hranu, odeću, obuću, čak i mobilni telefon i omiljeni kolač. Nekoliko mesta sam uspela toliko da zavolim da jednostavno znam da bih na njima provodila svoje slobodno vreme kad napustim svoj stančić pokraj Sent Džejms Parka (St. James’s park). Kada se nađete u nekom velikom gradu (a slobodno umesto londonskih lokaliteta ubacite neke atrakcije Rima, Madrida, Barselone, Atine, Pariza, Berlina, Kopenhagena, Njujorka i td.), upravo se po tim “lokalnim“ stvarima prepoznajete. Poredite svoj život kod kuće sa onim tamo, zamenjujete, glumite, uživljavate se. Nekako, kada ste na moru, sve vreme ZNATE da ste na odmoru. Kada ste u gradu, barem na tih desetak dana stvarate jedan izmišljen i savršen a opet realan život.
I na kraju, ono najbitnije – pronalazite svoj dom. Tokom godina, posetila sam mnoge gradove. Svaki od njih mi se, naravno, dopao. Ostalo ih je još najmanje tri puta toliko za obići. Neki ljudi se, pri povratku iz obilaska nekog velikog grada, raduju dolasku kući. Neki konstatuju kako im je na putovanju bilo prelepo. Takvi su, na primer, bili moji utisci iz Pariza, Atine, Berlina. Kada sam se vratila iz Londona, shvatila sam da ima dana kada ću u GSP-u vozača pozdraviti sa “Thank you!“. Ima trenutaka kada ću kao poslednja budaletina u svojoj sobi da zaplačem što nisam “kod svoje kuće“. A ima i onih najlepših – kada mi jutro i vazduh zamirišu na London, jednu određenu ulicu i trenutak, kada zatvorim oči i taj miris me vraća na trotoar grada sa najlepšim akcentom i najlošijom hranom na svetu. Kada ponovo otvorim oči, ne osećam više toliko razočarenje – samo se smešim i znam da ću se jednom vratiti.
Kada to osetite, znaćete da ste našli dom van doma. A ko je još to, molim vas, našao NA MORU?!
Andrea Rajić – ljubitelj antičke istorije, kulture i umetnosti. Istovremeno, obožavalac gradskog načina života. Kad bi mogla da bira, život bi joj se sastojao od mode, muzike, književnosti i pozorišta. Interesovanja joj se često proširuju, te se dešava da ne zna šta želi ali uvek zna šta ne želi.
