Kada se zaljubite, veza postaje poseban svet, u kome, pored svega ostalog nalazite utehu i isceljenje za svoje povrede, traume i loša iskustva. Partner postaje osoba od poverenja, kojoj možete da kažete stvari koje nikada nikome niste rekli i zbog toga ste zahvalni i osećate olakšanje – neko vas razume i prihvata takve kakvi ste. Poverenje i poveravanje su od najveće važnosti u partnerskom odnosu – ali gde povući granice u vezi?
Partner nije vaš terapeut. I vi niste njegov terapeut. Sve što delite u svojoj prisnosti, kreira siguran prostor za razumevanje i razmišljanje o problemima i može pomoći da se nosimo sa anksioznošću i nesigurnošću. Ali, previše unutrašnjeg sadržaja donosi težinu zahteva za isceljenjem, a partner nije iscelitelj, iako ljubav jeste isceljujuća sama po sebi.
View this post on Instagram
Stručnjaci (koji jesu terapeuti) stalno nas podsećaju da su zdrave granice u vezi važne, jer one čine temelj za razvoj zdravog i stabilnog, dugoročnog odnosa. Sposobnost da budete ranjivi u odnosu, veliko je postignuće, beskrajni razgovori koje vodite noću, poveravajući jedno drugom svoje tajne i pretresajući bolna sećanja iz detinjstva doprinose bliskosti i poverenju, ali može opteretiti odnos i staviti probleme na prvo mesto, umesto da na prvom mestu bude recipročna razmena energije, misli i osećanja, koja osnažuje odnos i udružuje dvoje ljudi u napredovanju kroz život.
Granice u vezi – poveravanje, intima i dinamika odnosa
Zašto se poveravamo partnerima
Kada nešto delimo sa partnerom, obično želimo priznanje, ili osećanje povezanosti. To je oblik intimnosti u kojoj se osećamo dovoljno bezbedno da budemo potpuno iskreni u izražavanju svojih misli i osećanja. Emocionalna ranjivost i radikalna iskrenost, osnove su za izgradnju čvrste i stabilne veze. Što više znamo o svom partneru, bolje ga razumemo, prihvatamo, volimo i cenimo. Istraživanja o privrženosti kod mladih, pokazala su da je deljenje i poveravanje način na koji produbljujemo bliskost i izražavamo sebe bez „filtera“ – omogućava nam da budemo ono što jesmo, a drugoj osobi omogućava da nas upozna, shvati i prihvati, bez iluzija i preteranih očekivanja. Kada nekome damo pristup u svoj svet, intimnost se produbljuje, veza jača i vremenom prerasta u čvrst savez u kome možemo mnogo efikasnije da rešavamo zajedničke i pojedinačne probleme.
Dobro je imati nekoga ko omogućava i prihvata naš potpuni emocionalni izraz, ali tanka je linija između deljenja trauma iz detinjstva, da bismo više saznali o sopstvenim problemima i opterećivanja dinamike odnosa preteranom brigom ili potencijalnom ljutnjom. Granice u vezi se moraju postavljati i poštovati.
Pročitajte i ovo: Zašto su granice od vitalne važnosti za one koji imaju snažna i duboka osećanja
Zašto partner ne može biti terapeut
To je pitanje odgovornosti, a partner ne može i ne treba da nosi toliku odgovornost. Ne nosi je čak ni terapeut – on nije odgovoran za vaša proživljavanja i odluke, odgovoran je za onaj deo svoje stručnosti, pažnje i angažovanja da vas vodi i prati putevima na kojima dolazite do dubljih uvida i pronalazite pitanja i odgovore. Terapeut vas uči kako da proširite perspektivu, kako da pomognete sebi kada ste uznemireni, kako da upravljate preplavljujućim osećanjima, da biste istrajavali na tom putu samoistraživanja i samospoznaje – on ne deli sa vama teret i nije odgovoran za to da li ćete vi praktikovati ono što učite i uviđate, da li ćete menjati svoje ponašanje i napredovati u ličnom rastu. Partner ne može tome da vas nauči, ali može pokušati da podeli teret sa vama, što vas može povezati u bolu i saosećanju, ali neće biti od pomoći. Deljenje tereta na ovaj način ne olakšava teret, već ga udvostručuje.
Dakle, šta je partnerska odgovornost (a šta nije) u vezi? Kvaliteti zdrave veze uključuju raspoloživost, podršku, slušanje, brižno razumevanje, komunikaciju, ljubav, vrednovanje, oslonac i podršku.
Zdrave granice u vezi i emocionalna dostupnost
Emocionalna dostupnost stvara osetljivost na potrebe i omougćava kretanje kroz životne uspone i padove i angažovanje u zdravom rešavanju sukoba, kako bi se odnos učvrstio. Ova vrsta razmene održava i neguje ljubav, uz jasne granice u vezi. Kada brinemo o partneru, zainteresovani smo da mu pomognemo da se nosi sa svojim iskušenjima i nevoljama. Ipak, sama ta želja može nenamerno da promeni međuzavisni odnos u suzavisni, koji se suprotstavlja prednostima rasta, koje se mogu dobiti u terapiji i može doneti negativne posledice. Parnteri nas poznaju bolje nego drugi, znaju našu porodičnu dinamiku, prošla iskustva, brige, ciljeve i snove. Oslanjamo se na njih za podršku. Ipak, oni ne mogu biti terapeuti. Čak i kada jesu terapeuti po zanimanju, ne mogu biti naši terapeuti. Pokušaj da naše partnere stavimo u ovu ulogu može nas na kraju povrediti i imati negativan uticaj na vezu. Kada je partneru potrebna terapija, možemo ga ohrabriti da potraži pomoć, ali ne možemo sami da mu pomognemo, jer to može biti kontraproduktivno (čak i kad znamo šta radimo) i stvoriti neuravnotežen odnos.
Zato je važno da partner bude deo naše mreže podrške – jedna od osoba na koje se oslanjamo, a ne jedina. Istraživanje o emocionalnoj otpornosti pokazalo je da pristup širokoj i funkcionalnoj mreži podrške prijatelja i porodice može doneti različite prednosti, uključujući smanjenje stresa i poremećaja raspoloženja.
Granice u vezi i terapeutska pomoć
Da biste bili efikasni kao osoba za podršku, uvek pitajte partnera šta mu je najpotrebnije u ovom trenutku. Da li želi savet, ili samo da ga neko sasluša, bez osuđivanja i povratnih informacija. Ponekad partneru treba samo malo prostora da se buni i žali, bez potrebe za rešenjima i ako sluša neželjene savete, mogao bi se uznemiriti i biti nezadovoljan, jer traži emocionalnu podršku, a ne rešavanje problema.
Granice u vezi podrazumevaju da dajete ono što partner traži i ne idete preko toga. Kada se dostigne granica i ispostavi se da partneru nije dovoljno rasterećenje i podrška, tu nastupa stručnjak za mentalno zdravlje. Terapija može značajno da poboljša kvalitet života obezbeđivanjem sigurnog prostora u kome osoba može da razgovara o svojim problemima i transformiše značenje svojih iskustava u zdravije strategije suočavanja.
Terapeut ima odgovarajuću obuku i nudi fokusiranu i objektivnu negu, kreirajući sa klijentima plan lečenja za željeno poboljšanje, pruža novu perspektivu, alate i praksu za zdrave i održive promene.
Romantični partner ima najbolje namere da pomogne, ali može biti subjektivan, neka partnerova razmišljanja ga mogu povrediti i nema alate i veštinu i kapacitete da pomogne na potrebnom nivou. S druge strane, terapeut je u potpunosti fokusiran na rast i isceljenje svog klijenta – u odnosu sa klijentom, terapeut ništa ne doživljava lično.
View this post on Instagram
Kada pređete granice u vezi
Kad neko gleda i sluša kako se voljena osoba muči sa nekim problemom, želeće da ponudi rešenja, jer mu je teško da gleda partnerov bol. Međutim, primenom ovog pristupa rešavanju problema, možete preći granice u vezi i stupiti na mračniju teritoriju.
Partner koji pomaže ima svoje mišljenje i emocije, koje utiču na njegove savete, ili se možda oseća neprijatno kada voljena osoba izražava osećanja (oseća se izdano), ili se oseća emocionalno zanemareno, jer problemi partnera dominiraju vezom. Iako se pomoć pruža kao čin ljubavi, kada je podrška previše zahtevna i teška, ona može obeshrabriti partnera kome treba pomoć da preispita svoje misli i osećanja, da dođe do sopstvenih odgovora i da raste – što je cilj terapije.
Ako neko prelazi granice u vezi i partnera stavlja u ulogu terapeuta, odnos je suzavistan, što znači da postoji neravnoteža moći – jedan partner se oslanja na drugog, mentalno, emocionalno, duhovno, fizički, a partner koji pruža oslonac, daje previše svog vremena, energije i fokusa i oseća da je odgovoran za dobrobit svog suzavisnog partnera.
Kada se stalno oslanjate na partnera za savet i mišljenje, možete postati nesigurni u izražavanju svojih stavova i mišljenja, što može dovesti do neizraženih (potisnutih) emocija i frustracije. Zdrave granice u vezi podrazumevaju obostrano davanje i primanje, a u suzavisničkom odnosu, jedna osoba se više angažuje i više daje i ne prima istu količinu pažnje i brige koju pruža. Partner koji daje može voleti svoj uticaj i to što je potreban i neophodan, ali može biti toliko zauzet potrebama partnera koji traži pomoć i podršku, da zaboravi na svoje emocionalne potrebe i prioritete.
Kada partner u nevolji nastavi da traži i sve više zavisi, drugi partner počinje da se oseća kao negovatelj, pružalac usluga, umesto da bude jednak, u recipročnom odnosu.
Jedan je stvar podeliti svoje emocije sa partnerom, a druga očekivati od njega da raspakuje celu vašu životnu priču, kako bi vam pomogao da se izlečite. Razgovarati sa partnerom o frustracijama na poslu i brigama zbog nekog člana porodice, razlikuje se od toga da vas partner svesno i planski vodi ka izlečenju – to je prevelika odgovornost za partnera, koliko god on bio na raspolaganju i voljan da pomogne.
Odražvanje čvrstih granica u vezi je od suštinskog značaja – ako sve svoje probleme prepustimo partneru, onda nemamo šta drugo da mu damo i u takvom odnosu se ne razvijaju ni partneri, ni njihova veza.
Pročitajte i ovo: Šta da radite kad partner stalno krši vaše granice
Naslovna fotografija: instagram.com/authenticlovemag
Brankica Milošević