Gospodin Miodrag Gubić je proleća 2013. izgubio. Ne na lotu, ne u opkladi, ne protiv nekoga u nekakvom sukobu ideja, ne, ne. Miodrag Gubić je 29. maja 2013. godine izgubio protiv samog sebe. Spoznao je grižu savesti, spoznao je ništavilo časti i u tišini sopstvenog kraha – umesto odjeka oronule ljudskosti, čuo je podsmehe mnogih neprijatelja koje je stekao. A, stekao ih je boreći se za ugled, čast, braneći ono što ima. Nisu to bile neke nove glave, bili su to samo ljudi koje je jednom prijateljima zvao. Neprijatelj je prijatelj okrenut protiv nas, neprijateljstvu uvek prethodi prijateljstvo. Da je onda znao koliko to što brani vredi… Ali, ne možemo da razmišljamo u tom pravcu “Šta bi bilo kada bi bilo”. Stoga i nećemo. Ostavimo to gospodinu Gubiću kao dodatni teret.
Najkraća definicija čoveka glasi: Čovek je svako ko može da želi.
Tačno, žabe ne žele, fikus ni on, kreveti i stolice još manje.
Ako su svi koji se razlikuju po sposobnosti da žele ljudi, ako je Gubić Miodrag želeo, onda je i on bio čovek.
Kao i svaki čovek, naš Mile je želeo. S razlikom što mu je život baš uvek pružao mogućnost ostvarenja nekih velikih želja.
Želeo je da voli najlepšu, lepšu od svih, da je ženi. Nije bio posebne sreće u ljubavi, a onda je upoznao najlepšu. Visoku crnku, zelenih očiju. I sad joj nestvarni osmeh kune.
Prijatelji su ga odvraćali od te ljubavi.
– Mile, daješ joj previše sebe. Svi znamo ko je ona, gde će ona s tobom. Mile, krije te od sveta, zar ti treba veći znak da tu nešto ne štima.
I, šta mislite ko je tu nadjačao koga? Šta su mogli prijatelji nad konačno ostvarenom željom? Ništa. Tako su i postali neprijatelji, Miodrag Gubić je branio svoju zasluženu sreću i okrenuo leđa tim ljubomornim lopužama, bar je onda tako stvari shvatao.
Ugledan i dobro plaćen posao, najlepši san koji pored njega spava; njegova visoka crnka zelenih očiju, planovi za budućnost gotovo vreli da se ostvare. Gubić Miodrag je uživao u skicama sreće.
Sve je onda sam mogao dok nije počeo da bledi, naglo gubi kilažu i u mraku plače. Bledeo je iz straha da ne bude ostavljen, mršavio je u ritmu otkrivenih prevara i laži najlepše crnke, a plakao je jer je najlepša crnka uvek znala da okrivi našeg gospodina Gubića za svoja nedela. I što je više gubio, to je više pružao svom ostvarenom snu koji se jednog jutra probudio ostavivši za sobom najteže reči. I tako je Gubić bio osuđen na gubitak. Nije onda jedino izgubio svoj ostvareni san.
Izgubio je mnogo više od jedne visoke crnke zelenih očiju. Tražio je sebe slepim očima. Bio je obezvređen kao ljudsko biće, poražen logikom: Daj nekome sve i bićeš mu sluga, ne daj mu ništa i biće ti sluga. Zavrat je imao bivše prijatelje koji su poput krvopija, podsmesima hranili njegovu nesreću.
Visoka crnka je potrčala za svojim snom na pomolu da se ostvari, zgazivši sve ono što je gospodin Gubić imao. Istina je da nikada nije volela.
Neprijatelji su obični smrtnici, halapljivi, hrane se tuđom nesrećom i govore: Zaslužio je. Da su nekada stvarni prijatelji bili, danas se ne bi radovali. No, to je deo druge priče.
Al’ nisu svi oni koje smo zarad trenutne sreće ostavili, nisu svi dovoljno mali da nam se i u nesreći smeju.
Prava prijateljstva jedino smrt može da ugasi
– Gubiću, tu sam.
Spustila se jedna prijateljska ruka na rame našeg gospodina Gubić Miodraga, ruka koju je Mile jednom sklonio umalo slomivši je.
I nije sve tako izgubljeno. U nesreći se pravi poznaju.
Nemanji
Izvori fotografija: avantphoto.deviantart.com, tumblr.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
