Usrećilo bi me kada bih saznala da većina vas koji čitate ovo nije prepoznala naslov i najavu teksta, delove nekih pesama koje sam izvukla. Odmah mogu da demantujem sopstvenu rečenicu i kažem da sam uverena da svi znate pesme i da su vam privukle pažnju.
Eto, priznajem, možda ja to mufljuški biram takav način da pridobijem čitaoce i uspem da utičem na to da pročitate tekst do kraja.
Da li je to od Diznijevih crtaća?! Razumem, postoji fora koja kruži društvenim mrežama da su nas ono “živeli su srećno do kraja života” i ostale nazovigluposti navele da ceo život živimo u iluziji i sa prevelikim očekivanjima, ali šta da toga nije bilo?!
Da li možete da zamislite koliko ste srećni što ste imali priliku da gledate te crtaće na televiziji ili video kasetama?!
Ja sam neopisivo zadovoljna što sam uživala u “kupusićima i rodićima”, Branku Kockici, slušala dečije pesme, odnosno pesme u skladu sa mojim uzrastom. Nadam se da je većina kroz takvo detinjstvo prošla.
Šta je ovo danas što se pušta da hara televizijom, radio stanicama?! Kakav je ovo kič i šund zaposeo našu zemlju?! Verovatno čitavu planetu, ali ću se okrenuti samo ka Srbiji, pošto u njoj živim. Filmovi – nasilnički ili vulgarni uglavnom, kao i većina “talk shows” koja se emituje kod nas, a da ne pominjem “reality shows”, koji su zaposeli sve domaće kanale. Sve sa veoma malo ukusa odrađeno. Crtaći isto, pretežno nasilnički, knjige su davno pale u zaborav, a o pozorištu, nekim izložbama – i da ne pričam.
Kulturo, vrati nam se, molim te!
Dolazimo do dela na koji sam najviše ogorčena – muzika. Da li je zaista moguće da su hitovi naše estrade određene pesme? Imena ne bih pominjala zato što je spisak predugačak, ne bi ni stao u jedan tekst, a i mislim da nema potrebe za tim. Stihovi poput:
“Ne bi bilo loše da kabrio porše parkiraš u moju garažu…”
“…dok u znoju bilo koju noćas negde maziš, ja bih opet bila tepih po kome ti gaziš..”
“…A kod tebe su još uvek moje gaćice…”
“Brushalter, ne ide mi uz karakter…”
“Volim ukus tvoga đona, čak i kad na njemu donosiš mi nju, jer važno je da si mi tu..”
Ma dajte, molim vas, je l’ mene neko zeza (da ne kažem onu prostiju reč na Z, mada bi više odgovarala)?!
Zemljo, otvori se i progutaj me istog trenutka.
Dugo sam razmišljala o tome kako su danas deca osakaćena što se tiče kulture, ali da smo i mi sami krivi. Kičom i šundom kojima se hvalimo, drugi bi se stideli. Hteli ili ne, svi vi znate sigurno, odnosno čuli ste nekad negde gorepomenute pesme, jer živimo u zemlji gde je nemoguće zaobići iste. Nisam srećna zbog toga, ali moram da priznam da ih i ja znam i nerado prisustvujem događajima gde se ljudi vesele uz te nazovihitove, ali sam sebe ogradila od toga. Žao mi je što ne mogu i druge ljude.
Komšinica mi se sva ponosna pohvalila pre neki dan kako je njena ćerka na jednom krštenju, na slavlju nakon crkvenog obreda, uzela mikrofon i pevala jednu pesmu čije sam stihove već pominjala, sa sve rečenicom:
“A sada muči me, kao što si i nju mučio, znam, radio si to samo da bi mi se smučio.”
Pričam vam o devojčici od šest godina, predškolac, i ne šalim se! Ja sam zaista ostala bez teksta.
Verujte mi, kada gledam “Mtv zvezde”, američku scenu, nisu mnogo bolji, ali bar pevaju na engleskom pa naša deca ni ne razumeju, niti mogu tako verno to da nauče. Mislim da bih možda bila srećnija kada bi gledali spot gde Majli (Miley Cyrus) gola pleše na nekakvoj kugli, jer znam da to ne mogu baš da prekopiraju, ali ovo kako naša scena izgleda tinejdžeri, a i mlađi, vrlo ozbiljno shvataju. Malo unosim karikiranje, čisto da i na taj način izrazim svoje negodovanje naše estrade. Sva ta decu su valjda u periodu kada su “deca sunđeri”. Još nemaju oformljene karaktere, ličnost, već upijaju sve što im se nudi, bilo loše ili dobro, samo prate masu. Što nije uvek dobar put. A roditelji dopuštaju.
Nadam se da ima dosta vas koji se slažete sa mnom, iako ne možemo mnogo da promenimo, bar ću znati da će nekolicina nas jednog dana svoju decu drugim metodama odgajati u svom ovom ludilu. Obradovala sam se kada sam videla da je prvi kanal bio počeo, čini mi se vikendima, da pušta crtaće Miki Mausa, tračak nade da nije sve izgubljeno. Mada mislim da su prestali sa tim, tako da ode i taj tračak.
Da ne bude da sam pesimista i mrzitelj svega našeg, smatram da mi imamo i kvalitetnih ljudi na sceni, i to dosta njih, ali nažalost, uvek su nekako u senci ovih drugih, ali ih ima i to me raduje! Dok ima njih ima i nade.
Ljudi dragi, prošla je noć muzeja, noć pozorišta, dolazi period dobrih koncerata, novih predstava, novih izložbi, na svu sreću. Svi vi, za ruku svoje bližnje (i mlađe i starije) i u provod. Hvala vam što ste stigli dovde sa čitanjem.
Kulturno uzdizanje može da počne – sad!
Izvori fotografija: awesomelyluvve.com, sidekicking.com
Anđelka Popadić, student prava, dugogodišnji aktivista prve studentske humanitarne fondacije Osmeh na dar. Devojka sa jasnim stavovima koja vrlo često odleti s grane ozbiljnosti u svet mašte. Sa svima se oprašta pisanjem, koliko god da su bili prisutni u zivotu, kada se stave na papir tu i ostaju. Slaba na lepu reč i jos lepša dela, netolerantna na ljudski bezobrazluk. Istinski hedonista i zaljubljenik u putovanja.
