Pa da, ako postoji brejnstorming, onda je ovo što ja doživljavam kad nešto odlučujem, hartstorming. Radi meni mozak, ali ako srce samo mirno kuca, onda ništa. Mislim, verovatno je sve u redu, kad ništa. Moj um je kao kapetan na brodu, koji očitava instrumente i pridržava kormilo jednim prstom, dok osmatra horizont, ka kome plovi vodama srca čije dubine sadrže snažne struje, a neočekivani plićaci zubate stene. I to kad je more mirno i prozirno. A kad se stušti, kapetanu je najpametnije da se veže za jarbol i obema rukama drži kapu, da ga srčana oluja ne ražaluje na malog od palube.
Najviše volim kad hart i brejn storminguju zajedno. Tako sam donela sve najvažnije odluke u svom životu. Ne kažem da su bile najbolje, nego najvažnije. Zapravo, najvažnije odluke sam najlakše donela. Srčana oluja ne može da traje sto godina samoće, a ne može ni umna, to nije disciplina, nije ni proces, to je baš to – masna debela olujčina, što čupa drveće i prevrće brodove. A onda stane i gotovo. I kad bude gotovo, pejzaž je promenjen, atmosfera pročišćena, a proces implementacije odluke u realan život je počeo. E, to je proces i disciplina. Odgovornost za odluke donete dok dupe i glava menjaju mesta (i značenja pojmova “gore” i “dole”) kotrljajući se i poskakujući kao kockice leda u šejkeru.
Mora da sam bila luda kad sam začinjala decu (rađanje je ono što dolazi na kraju, a začeće običnom svetu promiče – meni bogami, ne), udavala se i razvodila, seljakala i vucarala mladunčad sa sobom (malo mačke, malo decu), kad sam neke stvari počinjala, neke završavala, kad nikad nisam odustajala dok se totalno ne slupam (u šejkeru), kad sam eksperimentisala sa sobom parirajući u suptilnosti doktoru Mengeleu.
Ali, kako je ludilo dobroooo! Kako samo vozi! Kakav intenzitet! Kako je divno ne razmišljati uopšte i prosto biti siguran da nešto jeste, zato što to upravo doživljavaš celim bićem. Usred olujčine koja čupa panjčine, pulsira svetlosno jezgro smirenosti i svesti. To je to, poručuje centar. To je to, urla cunami srca. To je to, cedi kroz zube kapetan uma, sa šapkom natučenom na uši. Kormilo se okreće poput ruleta u petoj brzini, ne pipaj, odseći će ti prste. Džinovski šejker razbija otpore i blokade i sve je lako. Oh, kako sam srećna! Kako je ovo istina! Kakav užas! Kako je prosto! Kako sam glupa! Da li je moguće?! Oh, kakvo čudo! Kako sam smešna, mala, sićušna, kako sam dragoceno zrnce zlatne prašine, kako je sve važno skroz nebitno, kako je sve istinito skroz prosto.
