Vrelina srca topi zlatne poluge uma, vatreno zlato se izliva poput lave, hladi se i oblikuje kalupe ovozemaljskosti svakodnevne. Nikad mi nije dosadno da gledam te čudne izuvijane oblike, koje poznajem još dok su bili dosadni i četvrtasti.
Ali, ponekad srce miruje, a nije sve dobro. More je mirno, ali kapetan napeto osmatra pučinu i sumnjičavo kucka po instrumentima, odmahujući glavom na ta normalna očitavanja. Um se upinje da preuzme odgovornost, da se pokaže dostojnim kapetanske kape.
Ubijam se od razmišljanja i ništa ne mogu da smislim. Glava mi puca, konstrukcije se uzdižu i padaju, perspektiva se menja, sužava i širi – i opet mi izmiče. Ne mogu umom da razlučim šta je istina. Ne mogu da odlučim šta da činim, dok je oluja srca pritajena. Srce ćuti, jer ne zna. Oprezno je, osluškuje i ne nalazi saglasje. Kad ništa nije dobro, mora da ništa nije istinitio. A um mora da osmišljava prolaze kroz fatamorgane. Nikada nisam uspela da smislim šta mi je činiti i uvek kad sam morala da delam odsečena od centra svoje stabilnosti (usred oluje), pogrešila sam. A greške ne mogu da se isprave, mogu samo da se oproste.
Još ima posla to moje srce, dok ne pregori u nekoj olujčini, nadam se.
Naslovna fotografija: instagram.com/teresaseco
Aleksina Đorđević
