Veliko ime američke filmske produkcije, Harvey Weinstein, osuđen je na 23 godine zatvora – bila je udarna vest juče na BBC-u. Pre dva dana, 10. marta, Harvey je napunio 67 godina, a 11. je izrečena presuda, koja ga tereti za seksualno predatorstvo nad brojnim ženama, u njegovoj službi.
Veliki dan za pokret “Me too”, za američko tužilaštvo i za svetsku javnost, koja je primila snažnu poruku da je seksualna zloupotreba, nasilje i uznemiravanje kažnjivo. Weinstein bi možda prošao sa blažom kaznom, da nije toliko značajna ličnost, koja predstavlja toliko dobar primer, kako pravda može stići svakoga i preokrenuti mu život naglavce.
Odbrana se uglavnom fokusirala na to da je Weinstein u veoma lošem zdravstvenom stanju (na sudu se pojavio koračajući uz pomoć “hodalice”), kao i da nema kriminalni dosije, ali sud to nije prihvatio. Dosije nema, samo zato što nije bio uhvaćen, pre nego što se društvena klima promenila i podstakla žene da suoče počinioca sa njegovim delima.
Pre toga su morale da se suoče sa sopstvenim strahovima, stidom i poniženjem i činjenicom da će morati da se izlože očima i sudu javnosti. Prikupljale su hrabrost, jedna po jedna i uzdrmale javnost na gotovo revolucionaran način.
Jedan od najvećih, filmski mogul, koji se celog života izvlačio sa svojim seksualnim prestupima i načinom na koji je tretirao žene, na koji je zloupotrebljavao svoju moć, svrgnut je sa prestola i sudski procesuiran kao bilo koji drugi zločinac. Nije to prvi put da je neko “nedodirljiv” priveden pravdi, ali jeste po ovoj optužnici. Weinstein je prvi put govorio na sudu – ali nije rekao ništa što bi ostavilo pozitivan utisak. Zbunjen je pokretom “Me too” koji je nastao pre tri godine, kada je on optužen, a domino efekat se odrazio na desetine poznatih i moćnih muškaraca, prozvanih za seksualno iskorišćavanje i uznemiravanje žena.
Pokret “Me too” ohrabrio je žene da iznesu svoja iskustva i one su to počele masovno da čine – javnost je mogla da toleriše seksualnu zloupotrebu dok su se javljali samo pojedinačni slučajevi i da se drži neverice i sumnje i tretira žrtve kao krivce, ali od pokretanja slučaja holivudskog producenta, plima je iznela na površinu dugo skrivanu prljavštinu šovinističke zaostavštine. Mnogi muškarci su zaista verovali da imaju prava na seksualne usluge žena kojima su nadređeni, a osim toga, oni su usluge uzvraćali, time što bi tim ženama omogućili da napreduju u poslu, ili da jednostavno, zadrže posao.
Demagogija “usluga za uslugu” u kontekstu “seks za posao” je najzad demaskirana, jer to nije razmena usluga, nego ucena. Muškarac koji ima moć, menadžer, šef, direktor, zahteva seksualne usluge, da bi zaposlio neku ženu, ili joj omogućio napredak u karijeri. Sitnica. Nije to toliko strašno. Osim što jeste.
Ova “sitnica” svaku ženu stavlja u položaj prostitutke, a pritisak je ogroman – nedostatak moći, osećanje krivice i stid, nedostatak samopoštovanja i prihvatanje opšteg muškog šovinističkog stava, osećaj da nema izbora i nastojanje da ubedi sebe da joj ništa neće faliti – to je samo seks – udružuju se i navode žene da pristanu na korporativnu prostituciju.
Posle revolucije podizanja kolektivne svesti do shvatanja da ni jedan muškarac nema pravo i moć da ženu natera na seks, trebalo bi da usledi evolutivni skok ka svesti o duhovnoj prirodi seksualnosti.
Hm, na koji li će način savremeno potrošačko društvo dobiti lekciju o tome da se seksom ne trguje (ni na jednom nivou)?
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
