Da li mislite da podcenjujete i zanemarujete snagu svojih čula? Ponekad jednostavno nismo svesni koliko je oštrina istih bitna. Toliko tragamo za unutrašnjim mirom, spokojem, inspiracijom i harmonijom a da pri tom ne vidimo kako do tog stanja uma dolaze upravo ljudi koji umeju da osećaju, slušaju, prepoznaju, okuse i udahnu na pravi način.
Ako zanemarimo te sposobnosti, mi odustajemo od svojih ciljeva, pravih ljubavi, mašte, hedonizma, puštamo medije da uspostave potpunu kontrolu nad nama i nesvesno postajemo robovi. Čovek koji se prepušta i veruje svojim čulima je slobodan i srećan. On sledi svoje snove, želje, ambicije i zna da prepozna put ka istim.
Dakle, telo treba tretirati kao hram. Ako zanemarimo ovu teoriju, gazimo sami sebe a ništa drugo ne mozemo očekivati ni od drugih. Moja zlatna teorija je da se ljudi uvek okreću ka hedonistima u životu i da im beskrajno veruju. Njihova divlja strast za životom, neverovatno umeće uživanja čak i u malim stvarima i vragolasti duh ulivaju poverenje, pokreću sve ljude oko sebe i šire pozitive vibracije svuda. To su ljudi koji svom telu prilaze kao hramu. Da bi to postigli, rukovode se čistim i jakim emocijama a pre svega teže ka tome da zadovolje svih pet čula. Samim tim, ona postaju istančana i usmeravaju nas ka dobrim stvarima u životu, motivišu i progone našu maštu. Svaki oblik motivacije crpemo iz oštrih mirisa, istančanog ukusa, mekih dodira, dugih poljubaca, vrelih noći, novih gradova i mnogih drugih životnih radosti. Ako ih na bilo koji način obezvredimo, naš duh nestaje. Sve je tako povezano a ja bih ovako mogla u nedogled. Ipak, sve što bih dalje rekla u okviru ove teme bilo bi puko presipanje iz šupljeg u prazno. Bitna je suština.
Čio, živ i nestašni duh živi samo u telu koje tretiramo kao raskošni hram. Bogatstvu istog doprinosimo ako se prepuštamo i ugadjamo svojim čilima. Ovakav način života sa sobom neminovno donosi motivaciju, želju, energiju i prokleti sjaj u očima. Da li neko i dalje samo sumnja da nam je bilo šta drugo potrebno za uspeh? Ali ako već pomenutu motivaciju ne uzmemo kao stvaralačku energiju, ceo naš plan propada. Nema ‘leba bez motike ma koliko naša mašta radila svašta!
Marija Gavrilović je devojka koja živi za skijanje, maštanje, slan miris mora i šoping. Nikada joj nije dosadno. Inspiraciju pronalazi svuda a kreativnu energiju usmerava ka svima koji umeju da je prepoznaju. Voli penušava vina, vatru u kaminu, noć, sneg, bambuse, talase i jake mirise.
