Ali mi smo romantični i nepopravljivi i volimo da dajemo mudrijaške savete, kao da poznajemo čaroliju života ili smo barem spoznali kako smo je propustili, pa hoćemo da upozorimo mladost da treba da bude luda, brza, svemoguća, arogantna i zahtevna, dok može. Jer će to brzo proći, a dok traje, možda joj se posreći da napipa neki put kojim se češće posrće. Ili će makar napraviti dovoljno ispada kojih će se sa nostalgičnim smeškom prisećati kad omatore i kad ih napusti moć da prave gluposti, ali ne i žaljenje što ih nisu pravili dok su mogli.
Jer to je ono što poručujemo mladima – uživajte u mladosti dok možete, neće vam potrajati. Kao da smo zaboravili koliko je teško biti mlad i nemati pojma i sve doživljavati prvi put, sa puno oprečnih očekivanja, strahova, pogrešnih zamisli i zbunjenosti. Omnipotencija arogancije samo je kruti štit oko preosetljivosti i zebnje, nije prava moć i pravo samopouzdanje. Ono dolazi sa mudrošću, a mudrost dolazi sa godinama. Ili ne dolazi. Dok godine svakako dolaze.
Da su mladi u stanju da iskoriste prednosti svoje mladosti – energiju, snagu, želju za samodokazivanjem, eksperimentisanjem, avanturom – i da pomeraju planine i menjaju svet, oni bi to činili. Ali to nije posao mladosti. To nije ničiji posao. Planine se pomeraju radom milenijuma, na putu ka konačnom smiraju životnog ciklusa planete Zemlje. A svet se ne menja u pravcu mira i harmonije, tolerancije i humanizma, ma koliko mi intenzivno maštali o tome. Jureći za svojim velikim snovima, uglavnom smo motivisani najnižim i najsnažnijim podsticajima – ambicijom, željom da budemo bolji od drugih, da trijumfujemo, da pokažemo svima, da se otmemo tuđem uticaju, da zadovoljimo svoju glad za postignućem, za osećanjem važnosti, za samopotvrđivanjem i pobeđivanjem. Usput možda pronađemo sebe, svoj unutrašnji balans, svoje najvažnije vrednosti prema kojima ćemo meriti kvalitet života i postaviti standarde onoga što nas ispunjava i zadovoljava, iako to nije bilo ono što smo na početku hteli.
