Odgovor na trilemu je, naravno, nešto treće. Zato što su stvari kompleksne (u ljubavi, a i inače) i kad je u pitanju ili-ili, obično je i jedno i drugo, a moguće i nešto treće i četvrto. Izraz “srodno telo” još nije ušao u rečnik popularne psihologije, a svakako bi trebalo, jer dosta toga objašnjava. Na primer, ono kad se sa nekim fantastično slažete u krevetu, a veza vam je užas. Kad u nekome ko je neurotičan, depresivan, nestabilan, alkoholičar, prepoznaš neke dubine u kojima se osećaš kao kod kuće, iako to zapravo nije dubina, nego ponor u koji zaneseno srljaš, jer se osećaš potpuno bezbedno kad te on zagrli.
Kad te dodirne, realnost se ugasi. I tako se postiže ono što ne uspeva alkoholu, drogama, hrani, ludilu (dobro, ludilu možda malo uspeva), doseže se osećaj da si kod kuće, da nisi sam, da si užasno živ i da sto posto postojiš – jer su se sve distrakcije ugasile. Pod “sve distrakcije” mislim na, otprilike, sve.
I tako se zaljubiš, jer neko ima moć isceljujućeg dodira u svojim rukama, čarobni štapić među svojim nogama, srčani ponor u svojim grudima i sve to obilato nadoknađuje onim što uopšte nema među svojim ušima.
A ti letiš na najvišim visinama, vozeći se na letećem ćilimu njegovog tela (ili svog tela, ili magičnog spajanja vaših tela u jedan leteći ćilim), survavaš se u ponore njegovog srca i duše (ili su to mračne urvine tvog srca i tvoje napaćene duše, ili možda lepljivi spoj koji su svojim nezaraslim rubovima napravile rane u vašim grudima) i doživljavaš vantelesna telesna iskustva, jer niko ne može da ostane nedotaknut poljem univerzalne sile neravnoteže, kad se iz stratosfere sabije u podzemlje, i kad iz tunela uzleti pravo do oblaka.
Ostaješ bez daha. Adranalin ti jebe kevu. Govoriš sebi “uh, šta mi ovo treba, jao, ovo uopšte nije normalno, dođavola, treba da usporim, pobogu,treba da se urazumim, jebote kakava vožnja, hoću još i još i još…”
