“Sama sam, već neko vreme, nekoliko meseci. Dođu tako periodi kad sve nas uhvati neka nostalgija, neka tuga, neka seta bilo zbog veza, vezica bilo zbog nečeg desetog, ali nas sve hvata to nešto.
Dobra stvar je da je sve to prolazno, a loše je što je teško tu prolaznost dočekati i taj osećaj ispratiti bez posledica po vas.
Koliko puta vam se desilo da u periodu samoće krenete koracima nazad?!
Meni se desilo i dešava mi se.
Počnu tako slike da se slažu, kao i uvek u pričama ovog tipa, ide u pozadini neka tiha srceparajuća muzika, lepa, ali pogubna za vas. Dođu dani kada pomislim kako nam je bilo lepo, a onda i kakav je skot ispao. Prvo krenem da pravdam njegove postupke, tražim svoje greške. Uštinem se, čekaj malo, ko je ovde lagao i ispao ološ?! Vratim se i opravdavam sve svoje poteze u toj vezi, osuđujući njegove, ma da, ni ne zaslužuje me. Bolje što smo završili. Nije me vredan, varao bi sigurno i lagao, i ovu novu će sigurno, jednostavno mu je to u krvi i u biografiji.
Onda padne na pamet bivši bivši, ne zna se šta je gore.
Jedino gore od vraćanja korak nazad je vraćanje dva koraka nazad.
Ne vredi sebe menjati zarad veza koje nam nisu suđene
Nervozno šaltam kontakte na Whats App-u, vidim bio je online pre deset minuta, znači tu je, pri telefonu sigurno još uvek.
Izlazim.
Ulazim u poruke, vidim poslednju svoju koju je ignorisao i to me podseti ko je i šta je, sklanjam telefon.
Uspomene, proklete uspomene! Kupio me je nekim potezima davno i još malo kredita ima kod mene, samo čekam da prokockam i to malo njegovog kredita na pravi način. U stanju mog očaja i nostalgije nikako nije pravi način za taj ‘kredit’.
Setim se novog udvarača i osvrnem se na svoje poruke koje odišu nezainteresovanošću. Posle se pitam zašto ga nema?! E, i mi žene smo čudne.
Brzo se ta priča zaboravlja i, naravno, slike iz prošlosti vuku, bezobraznice jedne. Gledam slike od letos, bili smo dobar tim. Vodi se borba, da li pogaziti nešto (ne znam ni sama šta) u sebi i javiti se i otići dva koraka nazad u vezi sa momcima, a ko zna koliko nazad u sebi. A ako odustanem i ostavim telefon, dokazaću sebi da mogu (opet ne znam ni sama šta), valjda je bitno da to nešto dokazano.
Ah, žene…
Glas razuma progovorio, ostavljam telefon.
Uključujem neki crtać online da gledam. Bivši, vama ću se baviti neki drugi put, a možda i ne.
Nekad, negde..
Ko zna…”
Zatvorena sveska, dopisane stranice dnevnika jedne zbunjene devojke.
Izvori fotografija: 24sata.hr, farmrio.com.br
Anđelka Popadić, student prava, dugogodišnji aktivista prve studentske humanitarne fondacije Osmeh na dar. Devojka sa jasnim stavovima koja vrlo često odleti s grane ozbiljnosti u svet mašte. Sa svima se oprašta pisanjem, koliko god da su bili prisutni u zivotu, kada se stave na papir tu i ostaju. Slaba na lepu reč i jos lepša dela, netolerantna na ljudski bezobrazluk. Istinski hedonista i zaljubljenik u putovanja.
