Nije mnogo vremena prošlo od kada sam sa nepunih 19 godina napustila svoje rodno mesto i otišla na studije. Svoj mali i usporen grad zamenila sam gradom koji se nalazi u samom srcu naše lepe Srbije. Nisam mnogo patila i samo nekoliko prvih meseci po odlasku, čula sam zov rodnog mi kraja.
Da se razumemo, sa ponosom pokazujem ličnu kartu i ističem odakle sam. Ne zamumlam kao pojedini na to pitanje. Ali prst u oko mi je zabolo pitanje jednog šatro frajera. “Ti si ovde došla da studiraš ili da se udaš? Da pobegneš iz te tvoje selendre?” I to sa sve veštačkim kezom. Došlo mi je da vrisnem! Jesam iz malog grada, ali malograđanka poput tebe sigurno nisam. Mislim da sam tada doživela jedan od “onih” trenutaka u životu. Mislim na onaj trenutak kad ti se iznenada upali lampica u glavi i dođe ti da digneš kažiprst i kažeš “Eureka!”.
Hteo bi svaki da ima život ovaki?
Od tog trenutka je krenula moja evolucija, bolje reći edukacija u svakom mogućem smislu te reči. Počela sam da posmatram ljude oko sebe. Svuda. Na fakultetu, u prodavnici, u gradu. Jednako dobro sam upijala materiju Uvoda u pravo i različitog sveta oko sebe. Nije mi baš mnogo bilo potrebno da skontam određene pojavne oblike.
Grupacija opanka na štikli ili štikle na opanku – složićete se da i sama konstrukcija ne zvuči dobro – hoda svakim naseljenim mestom. Lako se raspoznaje. Pripadnici ove manjine (negde i većine) kreću se obično po svim gradskim seljanama gde se osećaju kao ribe u vodi. Tu i tamo zalutaju na mesta gde ima normalnog sveta, ali ubrzo sve počinje da ih svrbi i u napadu panike napuštaju ista.
Iako je lepši pol u prednosti i zauzima gotovo sva bitna mesta u ovoj hijerarhiji, broj muškaraca takođe nije zanemarljiv. Njima možda baš i ne pristaje ovo opanak na štikli, uz karakter im nekako više ide beli kaiš na čakšire. Njih je, za nijansu, teže za raspoznati s obzirom na modiranje jačeg pola u poslednje vreme, ali čim progovore tu nema više nikakve dileme. Poštapalica “braćala” i skraćenica “ae” (‘ajde) deo su njihove komunikacije, a zbog ovog “ae” su, inače, posebno kul i drugačiji od drugih. U seljanama su gotovo uvek separeisani, zaklinju se u nove i stare turbo-folk hitove dok gustiraju pivo iz 0.5l ambalaže. Imaju sposobnost da te “bace u nesvest” samo pogledom.
Ma samo bezobrazno!
Interes ovih macana je da sažvaću dobru ribu. Sličan se sličnom raduje, pa tako i tigrica – samo bahato – mačkica otkida na ovakve tipove. Riba u pokušaju iz ove priče najčešće izgleda tako da bi je pre pitao “Pošto sestro?” nego prozborio koju sa njom. U sopstvenoj glavi ona je princeza u leopard ili zebra šari, jako je moderna i u trendu. Uzor joj je svaka nova nada Granda. Gde njena štikla stane tu trava više ne niče, a ogledalo može spontano da pukne od tolike lepote. Zapravo u stvarnom svetu ona deluje aljkavo, odiše prostaklukom i šetajuća je vreća kompleksa. Ali ume dobro da zabavi svojom dubokoumnošću i stavovima.
Da sumiram, nije bitno odakle si, već ko si. Možeš biti iz mesta koje se jedva nazire na mapi ili iz metropole. Bitno je šta nosiš u sebi. Bitan je karakter i stav, slika kojom se predstavljaš. Ponosno nosi opanke ili štikle ako ti dobro stoje. Ne pokušavaj da budeš nešto što zapravo nisi. To je uvek kontraproduktivno. Ne pravi od sebe karikaturu. I uvek čvrsto stoj na gradskom asfaltu ili zemljanom putu.
Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.
