Reče kraljica i posla ga u smrt. S punim pravom. I on je poginuo voljno, boreći se za nju. I tu se otprilike, ta priča završila i ostala u legendi.
Da li ste doživele da se vaš muškarac bori za vas? Onako kako mi žene to zamišljamo.
A to znači, ljuta sam, povređena, uvređena i ostavljam ga. Neću da pričam s njim, ne javljam se na telefon, ne odgovaram na poruke. Očajavam.
Ali on neće da bude ostavljen i spreman je na sve, samo da me ne izgubi.
Čeka me pred zgradom, ostavlja mi cveće na pragu, piše pisma, šalje kurire, zvoni na vrata. Uporno. Dok se ne smilujem. Dok ne procenim da se dovoljno trudi, da zaslužuje šansu da me moli za oproštaj na kolenima.
Ne zato što oseća krivicu. Niti zato što cenim lažna obećanja da se nikad više neće ponoviti to što me povredilo. Nego zato što mu je stvarno stalo. Što mu bez mene nije dobro. Nije kompletan, nije svoj, falim mu kao deo tela. Srce, na primer. I odbija da bude odbačen.
To koliko će uspeti da se drži svojih obećanja i zakletvi, pa, možda i hoće. Neko vreme. A možda se stvarno kaje, pa će da zapamti kako se loše osećao. Neka mu, neka sam nauči na greškama.
