Svi smo ekvilibristi. Održavamo ravnotežu kako znamo. Umesto balansiranja sa motkom i kišobrančetom, balansiramo kućnim budžetom, emocijama i stresom na žici svakodnevice. U cirkusu života. Jedino što nema publike, jer su svi zauzeti balansiranjem.
Ako se neko omakne i padne, ostali zastanu, bace uplašen pogled i brže bolje se usredsrede na sledeći korak, kako se ne bi pridružili palome. Izveštili smo se prilično. Toliko da smo u stanju da hodamo po toj žici i zatvorenih očiju. Kao i pogleda uprtog u nebo. Najveštiji među nama hodaju unazad, skakuću, prave salto, hodaju na rukama, i uopšte ponašaju se kao da je žica razapeta po parteru, ne strahujući ni od kakvog pada. Stres primaju tako što zažmure i krenu malo brže, osećanja ih navode da izvode nove figure i isprobavaju još vratolomnije premete i salta, a ljubav ih prosto ponese i oni lete.
Ako je žica razapeta od prvog do prvog, talentovani ekvilibristi ne razmišljaju o praznom stomaku, nego o dodatnoj lakoći koja će rasteretiti njihov hod po žici.
Kao da u glavama imaju balone, koji ih drže u vazduhu, koliko god nemarno koračali.
Neki su umetnici u održavanju ravnoteže, prosto prirodni talenti. Neki balansiraju s mukom i strahom. Neki padnu
Za razliku od uplašenih, koji pužu po žici, grčevito se držeći rukama i nogama, tek ponekad se uspravljajući na kolena da pogledaju dokle su stigli i da se uvere da je tlo i dalje pogibeljno daleko, a odmorište na drugom kraju žice kao da se nije primaklo.
Svi smo na istom zadatku. Da preživimo.
Jedino neki shvataju da preživeti ne znači puno, ako se usput nisi zabavio, isprobao sve moguće tehnike preživljavanja, inspirisao bar po nekog svojim ekvilibrističkim slobodnim stilom i ako nisi uživao u dobrim deonicama, kao da će zauvek potrajati.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
