Humanitarne organizacije i pojedinci koji se ističu u humanitarnim akcijama, na meti su javne osude, skoro kao i političari. Od njih se očekuje da nešto muljaju, da se ugrađuju i da imaju koristi od humanitarnih akcija. Verovatno zato što su mnoge takve akcije provaljene kao potpuno lažne, a neke su razotkrivene kao pokriće za pranje novca i slične mahinacije. Pa, ljudi skloni privrednom kriminalu uradili su i rade mnogo gore stvari, ali ne izazivaju takvo gnušanje, jer se ne pozivaju na nečiju nesreću. I sad, kad čovek hoće da učestvuje u nekoj humanitarnoj akciji, mora da razmisli da li poznaje organizatora, da se raspita okolo i čuje nekoliko preporuka, pre nego što odluči da pošalje SMS od 50 dinara, ili uplati neku siću na neki žiro račun.
Činjenica je da je mnogim ljudima potrebna organizovana pomoć, jer su suviše siromašni, ili zdravstvena zaštita ne pokriva troškove lečenja njihove dece. Potrebne su narodne kuhinje, socijalna pomoć, humanitarna pomoć. Pre četrdeset, trideset i dvadeset godina, nije bilo tako. Možda zato što je standard bio ujednačeno na ivici socijale, ili zato što je bilo više radnih ljudi, a manje penzionera, ili je život bio jeftiniji, a dinar malo manje bezvredan. Ili je šverc, kao oblik samozapošljavanja bio zastupljeniji.
Činjenica je da niko ne može da odvoji neku značajnu sumu u humanitarne svrhe, ali takođe je istina da kad mnogo ljudi odvoji po malo, skupi se
Takođe je činjenica da mnogo ljudi nikad ne može da odvoji ni pomalo. Ako poznajete situaciju i osećaj koji vas obuzima kad nemate za dezodorans, jer ste detetu kupili sveske, znate o čemu pričam.
Mada onome ko nema ništa i sveske i dezodorans su potpuni luksuz.
A to je razlika između života na ivici socijale i života u bedi. Oba su na drugoj strani drastične razlike od normalnog života.
Humanitarna pomoć ponekad je potrebna i jednima i drugima, na ovoj strani realnosti.
Hoćemo li učestvovati? Hoćemo, ako možemo.
Kako ćemo se osećati ako učestvujemo, a ispostavi se da je akcija prevarantska? Ljutićemo se ako nas neko prevari za 50 dinara, više nego ako nam ukradu novčanik sa pedeset puta po 50 dinara.
Kako ćemo se osećati ako želimo da učestvujemo, a ne možemo?
Bedno. Možda i nama treba pomoć, ali šta je naša muka u poređenju sa nečijom većom, težom i dramatičnijom?
Humanost kao spremnost da se pomogne nekome ko je u nevolji, prilično je učaurena u ovo surovo vreme. Kao humanost u zatvoru ili logoru. Ako ti neko pomogne, ili ako nekome pomogneš, želećeš da se o tome što manje zna. Da neko ne bi imao probleme. Da neko ne pomisli da ste propali. Da se neko ne bi naslađivao time što ste se našli u situaciji da vam treba pomoć. Da neko ne pomisli da imate više nego što vam treba, pa da vam organizuje olakšanje tereta.
Ljudi žele da pomognu, ali diskretno. Onaj kome je organizovana pomoć potrebna, nema luksuz privatnosti. On mora da se slika i da priča o svojoj nevolji, da bi oni koji hoće da mu pomognu videli da je nevolja stvarna, a ne izmišljena.
Nismo zaboravili na humanizam, nismo nedotaknuti, oguglali, neosetljivi. Samo nema renesanse. Nema nikakvog razvoja i napretka da prati humanizam. Ćutiš i radiš šta moraš i šta možeš, daješ kad imaš i moliš se da se ne nađeš u situaciji da tebi bude potrebno da ti neko nešto da.
Osnovna ljudskost je danas na ispitu. Možda nećemo pasti.
