Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.
Novinarka koju su od Mihiza na ovamo inspirisali isključivo pametni muškarci. Mariću se može osporiti mnogo toga, ali inteligencija i, narodski rečeno, načitanost, sigurno ne. I dan danas, glodur Srećne televizije, medijima najradije pozira okružen knjigama i ponekom bistom. To je lepo. Ne postoji sigurniji put do sreće od onog koji vodi preko duge. I Duška je u “Dugi“ ostavila trag. Ne tako šaren kao Milomir, ali svakako šik. Učinila je Titove disidente pristojnim opisujući recimo nijanse džemperića u kojima su dolazili na razgovore sa njom. To se zove pripitomljavanje istorije i stvaranje kolaža za romantične utiske i lakšu probavu. Tako je govorio Marić.
M magazin je trebalo da bude istovetan kolaž ali sa jačim aromom snobovštine koju je Duška etiketirala kao glamur. Časopis je bio dobar, ali je promocija ostala na nivou držanja za ruke sa Vericom Rakočević na gradskim koktelima. Ne zaboravite, bio je to suton devedesetih, pa se i ovo draškanje sopstvenog ega može okarakterisati kao iskorak. Početak demokratske decenije prizemnio je let novinarke sa famoznim dugim nogima. Onim, savršenim za hodanje po čvrstom tlu, ali sasvim nefunkcionalnim za inače redak medijski vazduh u Srbiji. Čak su i noge dobile konkurenciju jer je političko televizijsko novinarstvo tražilo novu formu. Ne može se na Pinku političariti u Boreli šimikama i dioptrijom koja i Alfu Kentaur čini jasno vidljivom. Pojavila se, tačnije uzletela je, vesela Olivera Kovačević. A o njenim nogama znate dovoljno.
Duška Jovanić u ključnom trenutku poteže svoj “viteški genotip“ i izdaje zaista solidan roman hroniku svesna da je sve dovljno zrelo da o sebi može da progovri u trećem licu. U “ženskom viteškom romanu“ koji se i po broju strana izdvaja od fensi brošura dokonih spisateljica željnih dodatne zarade i intervjua po tablodima, najlepši je zapravo kraj. Tu, autorka slika precizan portret Srbije koja, krcata beznađem i sirotinjskim glamurom, sve nade polaže u fitilj koji je zapalio bagerista Džo.
Šta je posle bilo sa njim ide već u domen žalopojke o slobodi koja nikako ne ume da peva onako kako se to od nje očeukuje. Ali, Dušku je sačela “Glorija“. Bilo je vreme da prosečna Srpkinja, tranziciona gubitnica, dobije nedeljno štivo po meri, a glavna urednica – licencu od glave do pete. Sledeći svaki mig fiktivne Keri Bredšo, Duška Jovanić konačno punim plućima živi sve svoje snobovske snove za koje je, između ostalog, ilustrativna rečenica koju ponavlja poslednjih 25 godina: “Oduvek sam maštala da ću živeti u zemlji u kojoj će istorijska ličnost biti Elizabet Arden“. Od Marića je ostala samo naloženost na četnike. Ali one, uglađene.
Duška special guest star na modnim revijama. Domaćim, ali, što se kaže, rasprostri se po guberu. Duška, koja najavljuje da će joj kad tad Vera Vang sašiti venčanicu. Nije bitna udaja, taj poslednji kec u rukavu njenih upornih dušmanki, nego Vera koja verovatno nije ni sama sigurna da li je Srbija geografski ili kulinarski pojam. Duška – urednica srpskog Plejboja u raljama srpskog mentaliteta.
S jedne strane, ona, biranim rečima, oslobađa balkanske seks simbole da urade nešto što inače rade svaki dan – dakle, da se skinu do gole kože, a sa druge – preusmerava Srbe da drkaju na miks intelektualnih intervjua i prefinjene erotike a ne na preznojenu scenu Granda. Logično je što nije dugo izdržala, mada joj se mnoge među obnaženima i danas zahvaljuju na labavljenju malograđanskih stega čijeg pritiska, avaj, nisu ni bile svesne. Da zaključimo, emancipovala više žena nego većina centara i organizacija kojima je to cilj i svrha.
Pokušaj sa Fame magazinom, u okviru kojeg nastoji da uspostavi vertikalu nove srpske elite na relaciji Tasovac – Šaper i Đoković između, nije uspeo. Ipak, tih nekoliko primeraka zaslužuju da budu čuvani. Iskoraka je zaista bilo – od Kosovke devojke na Kosančićevom vencu, preko podvodnog snimanja, do Duške Barbike u oldtajmeru na Košutnjaku. Bilo je šta i da se pročita. Ali ni Milka više nije mogla da se rasipa. Taj eksperiment je najbolji pokazatelj da se u Srbiji može iscenirati i odglumiti bilo šta ali da bez istinske veze sa stvarnim životom, takvim kakav je, glamurozni i intelektualni performansi imaju čvrstinu mehura od sapunice. Fame su pobedili magazini o lekovitim travama i jebačinama onih istih prodavačica sirotinjskog glamura iz “Ženskog viteškog romana“. Posebno danas kada ih tucaju tajkuni.
Duška Jovanić još uvek nije dočekala da neko, preko bare, licencira njene ideje, ali nikada nije kasno. Žena je kao feniks i uvek ima keca u rukavu. I odlične štikle. Tvrdi da gazi muškarce. Vesna Radusinović ne misli tako, ali who cares. U međuvremenu, bila i ostala – legenda kruga dvojke.
Izvori fotografija: instagram.com
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
