Sve od ljubavi što sam iskusila. Sve od nepodnošljive lakoće postojanja što sam dostigla spajajući nespojivo, živeći komediju apsurda kroz sve same tipske uloge (nikad negativac, dođavola, a njima je toliko zabavnije nego meni!). Sve od davanja svega. Sve što sam primila, upila, obuhvatila, integrisala. Sve od onog dela života u kome još uvek možeš sve.
Možda tako izgleda zatvaranje poslednjeg kruga unutar poslednjeg kruga mladosti koju sam razvlačila na više krugova nego što je dolično. Ovde moja unutrašnja tinejdžerka i večita buntovnica skače i viče “ma ko bre određuje šta je dolično, a?” i ja prihvatam primedbu. Objection sustained. Da, gledala sam mnogo filmova, a i neke odlične advokatske serije.
Samo, kome se ovde sudi?
Ne, ne sudi se, nego se rasuđuje. Rasuđivanje je instrument prihvatanja istine i realnosti. I dovodi me do pitanja “i šta ako je ovo sve?” Mogu li to da prihvatim? Mogu li da upijem, obuhvatim, integrišem kotrljanje nizbrdo? Činjenicu da više nikad neću roditi dete ili skijati, da mi se život smanjuje, kao da galopira u daljinu, a ja ostajem da gutam prašinu…
Nisu to mračne misli, ne pomaže tu “ženo šta ti je, pa nisi ti toliko matora, ima još kvalitetnih godina pred tobom”, to je samo preopterećenost iskustvom i ponavljanjem grešaka. A to možda nisu greške, nego moj život. I nema tu šta da se ispravi, niti šta novo da se nauči. Dakle, možda je ovo sve. I kad sve saberem i oduzmem, pomnožim i podelim, to je i dalje vredno življenja. Suštinski pozitivizam, rekoh vam.
Naslovna fotografija: instagram.com/gypsea_lust
Aleksina Đorđević
