Gledala sam, verovatno po stoti put, film koji me uvek uvuče “Šta žene žele”, sa Mel Gibsonom, kome uloga mužjaka koji se pretvara u senzitivca leži bolje nego svaki “Pobesneli Maks” redom. Valjda mi je film toliko drag zato što se bavi temom o kojoj sam mislila i sto puta češće nego što sam gledala film. Nebrojeno puta sam poželela da druga osoba može za trenutak da se nađe u mojoj glavi, da oseti moja osećanja, da pročita moje misli i da se uveri da je ono što joj govorim direktan prenos, a ne nekakva priča, smišljena iz nekakvih mračnih pobuda. Manipulacija. Toliko puta sam bila optužena za manipulaciju – a valjda sam isto toliko puta htela da svisnem od nemoći da odbacim tu optužbu. Jer, ljudi misle ono što misle, na osnovu onoga što znaju i sa čim imaju iskustva. A ti ljudi nisu dovoljno znali mene i nisu imali iskustva sa mnom (šta ljudi, muškarci brate), ali zato su smatrali da poznaju žene. Ne znam koliko puta sam prećutala pitanje “pobogu, sa kakvim si ti to ženama imao posla”, a nekoliko puta ga jesam izgovorila.
Pred zidom muškog uverenja da su žene lažljive manipulatorke od kojih moraju da se odbrane, uvek sam se osećala osuđeno na lomaču. Pa, kad smo kod toga, ko zna koliko puta sam gorela u prošlim životima. I možda u ovom srećem svoje sudije i dželate, dajući im još jednu šansu. Ili oni meni daju još jednu šansu? Da priznam grehe? Da li ih na karmičkom nivou muči savest, pa su osuđeni da se i dalje sudaraju sa mnom, želeći da me zapale ili je vatra istine ono čime treba sami da se pročiste? Što malo sami ne uskoče u oganj? A možda to i rade. I jednostavno ne mogu da izdrže.
