Takvi su moji ljubavni odnosi. Komplikovani. Sa muškarcima mračnim i teškim, koji kamen karme nose oko vrata, lance sudbine oko nogu, dok im je garota otpora stegnuta oko grla. Oni ne veruju da su stvari lake i jednostavne, u suštini. Možda ne veruju u suštinu. Ili ih arogancija tera da se gnušaju suštine koja je uvredljivo prosta. A ona to jeste, čak i kad objedinjuje ono što jeste i nije.
A možda sam ja suviše tvrdoglava i nametljiva, pa im stalno guram prste u oči, tražeći da me čuju, vide, razumeju.
Ah, kako bi bilo divno da mogu da vidim izraz lica muškarca koji je ušao u moju glavu, koji me sluša i oseća iznutra. Verujem da bi se čulo pucanje onog kamenja i zveckanje lanaca, a možda i krkljanje.
Dakle, kad bih mogla da biram svoju supermoć, bila bi to moć da nekome pružim direktan pristup u svoj um. Da se ne cimam da objašnjavam, da se zalažem za sebe, da ubeđujem i branim svoje stavove – izvol’te uđi, posluži se, pa posle možemo da pričamo, ako još budeš smatrao da imamo o čemu. Koliko god volela smislene razgovore, sve bi ih menjala za smislena ćutanja, jednostavno uživanje u prisustvu nekoga ko me zna, u osećanju poverenja i zadovoljstva što sam baš tu gde jesam.
I, šta žene žele? Nemam pojma. Ja uglavnom želim nemoguće.
Naslovna fotografija: instagram.com/charelleschriek
Aleksina Đorđević
