Igra je iz raja izašla

Koliko ste se puta zapitali ima li dečijoj igri kraja? Kako im ne dosadi da se po ceo dan igraju? Vratite se u detinjstvo, kako ste se vi tada osećali? Sve biste dali da se sada vratite u bezbrižan period, zar ne?

Moć imaginacije u dečijem svetu

Nedavno sam počela da držim časove glume deci uzrasta od sedam do devet godina. Ono što me je inspirisalo da podelim sa vama jeste da je dečiji svet neverovatno prostranstvo u kome nema kraja. Kada su se okupili na prvom času izgledali su preplašeno, ne znajući šta ih čeka na časovima glume. Mislili su da je to strašno, da ih čekaju dodatni zadaci ukoliko nešto pogreše u zajedničkim igrama – ta njihova nevinost i bezazlenost me je osvojila istog momenta. Objasnila sam im da je rad na sceni isto što i igra koju igraju kada ne rade domaće zadatke, bez ocenjivanja, sa korišćenjem mašte u onoj meri koliko oni to žele, bez ograničenja. Oduševljenje na njihovim licima mi je govorilo da sam ih osvojila, da su spremni za igru, za prepuštanje, i pre svega – za stvaranje umetnosti.

Stvaranje umetnosti

Stvaranje umetnosti nije tako jednostavan proces kako se svima čini. Kada neko čuje da se neko opredelio za profesiju glumca, nasmeje se i kaže ma lako je njemu, samo se zafrkava. Da li je samo zafrkancija u pitanju? Pojasnila bih laicima da je baviti se glumom veoma teško, jer iznova i iznova glumac treba da oživljava emocije igrajući uloge, treba da pronađe deo sebe koji će dati živost liku koji igra. Gluma kao profesija ima svoje procese i etape, kao i svaki drugi posao, jedino po čemu se razlikuje jeste što se koristi imaginacijom, maštom i igrom. Deca su vam najbolji model u pojašnjavanju fenomena glumačkog poziva, jer su deca bića koja svoje imaginacije doživljavaju stvarno, bez foliraže. To je neophodno za dobru glumu, ne pretvarati se da glumite, ne imitirati – već zaista proživljavati život svog lika.

Kada sam deci na prvom času glume pojasnila igru bespredmetne radnje kao jednu od neophodnih igara za razvijanje dečije imaginacije, vrlo brzo su shvatili šta se očekuje od njih. Od igre umivanja, igranja tenisa, bez rekvizita, do savršenih pokreta u igri igranja lastiša – sve što sam im zadala da urade su bespogovorno radili, verno i stvarno, vidljivo i živo. Ono što sam tada shvatila u radu sa divnim bićima jeste da kod njih sve funkcioniše jednostavno i istinito. Stoga im je svaka zadata igra ili vežba bila lagana, tražili su još. Na njihovom primeru sam želela da pokažem da se sve zaista može proživeti, najstvarnije poput dečijeg sanjarenja, kao i u stvarnom životu – samo se treba prepustiti. Dečiji univerzum je neverovatan, nema granica, nema laži, nema lažnog pretvaranja, sve je živo i opipljivo, to je stvar glume koju možemo ponekad preneti i u stvaran život, ako poželimo i skinemo maske koje nas umaraju.

Igrajte se sa svojom decom, ne dozvolite da propustite njihovo detinjstvo, podetinjite i vi, nije ni to loše. Naprotiv, oživljavajte dete u vama svakoga dana, jer igra je iz raja izašla, a vi ste biće puno života; ne gušite svoju prirodu, pa čak i ako se ne bavite glumom ne znači da ne glumite u stvarnom životu. Ostavite svoju masku negde i zaigrajte ples bez ograničenja, zavese neka ostanu spuštene.