I onda, ne znam tačno kada i kako smo se i mi Titove pionirke našle u toj priči, ali nekako smo i mi dohvatile te vazdušne puške i pojurile u igru. Da im se pridružimo. Avaj, kakva zabluda!
Ako nismo partizanke Mare, onda smo – Nemci.
Ako smo na njihovoj strani, onda smo u njihovoj servis službi. Nikako nismo isti akcioni tim. Ako baš izgaramo za adrenalinom, jurcanjem, skrivanjem, strategijom, onda smo neprijatelji.
Ili se predajemo, ili zarobljavamo, ili održavamo poljsku bolnicu u stanju pripravnosti. Ili ginemo.
Jer oružje u igrama polova ubija, nema veze što je nevidljivo, nematerijalno i neuhvatljivo.
Ono cilja u srce i pogađa, čak i kad nam dovikuju kako su nas pogodili u nogu i samo treba da padnemo.
Ubija smisao ljubavi, potpuno različit od besmisla ratovanja.
Pa, dokle ćemo da se jurimo?
Dokle ćemo verovati da su ratne i lovačke igre polova integralni deo zavođenja i zaljubljivanja? Kada ćemo moći da razumemo da osvajanje ne podrazumeva da je neko istovremeno poražen?
Da možemo da se ne igramo tako glupo i primitivno?
