Kada bi me neko probudio iz najdubljeg sna sa zahtevom da iste sekunde nabrojim 10 stvari zbog kojih je pušenje loše, opasno i ružno, sigurna sam da bih se odlično snašla. Bez razmišljanja i zastajkivanja, izrecitovala bih listu koja se sastoji od najmanje 15 dobro poznatih stavki. Ipak, narednog jutra, po navici bih zabola slamčicu u svoju nes kafu, uključila laptop, i upalila onu prvu, za mene najslađu cigaretu. Svi pobrojani razlozi za odluku “Od danas više ne pušim!” lebdeli bi u vazduhu kao i uvek, samo što bih njihovo ponovno ozbiljno razmatranje ostavila za neki neodređeni momenat u bližoj ili daljoj budućnosti.
Na sreću ili nesreću, te iste razloge zaista je teško zaboraviti. Konstantno iskaču iz ćoškova i pojedinačno me proganjaju tokom celog dana. Dok pažljivo nanosim antirid, strahujem da ću uskoro zapaziti bore čije bi pojavljivanje moglo bar još malo da pričeka. Imam fobiju od kvarenja lifta, jer znam da bi uspinjanje na peti sprat ličilo na osvajanje Mont Everesta. Ne sumnjam da bi toliko i potrajalo. Na mračnu stranu cigareta takođe me podseća i stalno prskanje osveživača prostora, prečesto otvaranje vrata od terase u sred januara, kao i noćni odlasci do trafike za vreme snežne mećave i sličnih vremenskih nepogoda.
“U čemu je onda problem? Svesna si svega. Jednostavno prekini!”, kažu mi svi zakleti protivnici duvana koje poznajem. Što se tiče pušača, oni uglavnom ne govore ništa. Sve im je isuviše poznato. Doduše, većina planira da se jednoga dana odrekne cigareta, ali eto, taj strah od promene pomešan sa strahom od neuspeha nekako je uvek prisutan. On lako potisne razumne misli, navede na odlaganje konkretne akcije, i na izgovaranje čuvenih rečenica “To sam jednostavno ja. Ne znam drugačije. Trenutno se ne vidim bez cigarete”. U prevodu, ova izjava znači da mi pušači nikotinski štapić doživljavamo kao sastavni deo slike o nama samima, kao nešto bez čega je nemoguće normalno funkcionisati.
Pre otprilike godinu dana, odvažila sam se da razbijem duboko ukorenjenu iluziju. Iako sam se unapred radovala lepšem tenu, boljoj kondiciji i ređim glavoboljama, moja odluka je ipak bila podstaknuta drugim stvarima. Na prvom mestu, pokrenulo me je osvešćivanje činjenice da jesam zavisnik. Moram priznati da me je to uplašilo mnogo više od eventualne pojave gomile bolesti koje izaziva upravo pušenje. Zatim se strah udružio sa željom da uradim nešto krupno, nešto što nije nimalo jednostavno. Odlučila sam da dokažem sebi da imam jaku volju. Razmišljala sam: “Ako uspem da ostavim cigarete, onda mogu sve!”
U početku, fizička kriza bila je ogromna. Preplavio me je osećaj nemoći praćen drhtavicom i nervozom. Međutim, interesantno je da nisam imala strah od nepoznatog. Htela sam izazov, znala sam šta me čeka, i čvrsto sam verovala ispovestima nekadašnjih pušača koji su tvrdili da žudnja za nikotinom vremenom slabi. Možda će zvučati blesavo, ali ja sam na neki način uživala u svojoj čežnji. Poistovetila sam je sa čišćenjem organizma, i strpljivo sam čekala da se potpuno izgubi.
Polako sam učila da sve svoje uobičajene aktivnosti obavljam bez cigarete. Sećam se prve popijene kafe u društvu nepušača, prvog izlaska sa pušačima, i prvog maratonskog razgovora telefonom koji nije bio propraćen škljocanjem upaljača. Pamtim i prvu pročitanu knjigu po čijim stranicama nije slučajno padao pepeo, i prvih nekoliko filmova koje sam odgledala a da na cigarete nisam ni pomislila. Uostalom, tada sam već uveliko gazila svoju petu nepušačku sedmicu, a po rečima stručnjaka, telu je potrebno od dve do četiri nedelje da prestane da traži nikotin.
Kada mi je pošlo za rukom da napišem solidan tekst bez gomile pikavaca u pepeljari, i kada sam shvatila da pušenje zaista nema veze sa koncentracijom i inspiracijom, pomislila sam da je gotovo. A da li je zaista bilo tako?
Vanja Rajić – Komplikovana i neodlučna, i dalje bezuspešno pokušava da smanji dimenzije svojih ogromnih očekivanja. Uvek traži, često pronađe, brzo se zasiti. Jede sir i čokoladu, nema običaj da se moli, a najviše voli da bude budna dok ceo svet spava.
