Vratila mi se Mica iz Amerike! Svašta je videla i proživela, i sad je konačno kod kuće sa društvom i prepričava nam utiske. Kaže da su prijatni Ameri, opušteni, ljubazni i veseli. Međutim, tek kada je ponovo sela u kola u Beogradu i čula psovke upućene joj iz susednog automobila, srećno se osmehnula, opsovala i znala je da je stvarno u Beogradu. Mica će mi oprostiti što izbacujem i njenu intimu na ove strane i gledaće sa ponosom kako me je inspirisala. Nadam se.
Ja sam letovanje provela u Grčkoj, sa svojom nacijom, tako da ove godine nemam iskustva za prepričavanje, ali sam sa zadovoljstvom slušala priče iz Španije, Amerike, Turske. Jedna stvar je zajednička: Sve je tamo lepo, krasno, uredno, ali Srbi su Srbi, i ne bi se niko od njih za sada odrekao ovoga što ima ovde.
Moram vam reći ja baš i nisam veliki srbofil. Kad to kažem, ne mislim da ne volim narod kojem pripadam, da mi nije lepo ovde, ili da bih se selila. Jednostavno, ima tu mnogo stvari koje ne podržavam, nisu mi baš simpatične i drage, malo su mi zadrte i zastarele. Ipak, u poslednje vreme počinjem da uočavam jednu crtu našeg naroda koja mi je prirasla za srce, a to je način na koji prihvatamo sebe takve kakvi jesmo. I ne samo što prihvatamo, već se i izričito ponosimo i ne damo na svoje. Iskreno, menjaju mi se raspoloženja, pa me ponekad to iritira, jer smatram da se nekim lošim stvarima ne treba ponositi, već ih pod hitno treba menjati. Drugim danima se, pak, divim kako uspevamo da se veselimo najglupljim klipovima na YouTube-u, ili kako kao nacija, barem njen mlađi deo, napravismo naše interne fore, kako smo zadovoljni našim prljavim ulicama, jer one pokazuju da tu neko živi i preživljava.
Slušala sam dosta o Kubancima. Oni žive u groznim i siromašnim uslovima, ali i pored toga mnogi od njih vole život i uživaju u njemu maksimalno. E to je ta, meni fascinantna osobina, primećena i u Srba. Kukamo mi mnogo, ceo svet nas kao ne voli, teško nam je, ali nekako mi se čini da je to kao kada baba kuka da joj je težak život, jer su joj unuci nemirni, a ustvari ih obožava i ne može bez njih. Mi naše muke volimo. Čine nas posebnim, izdržljivim, upornim. Ko bismo mi bili da nismo narod koji je preživeo sve i svašta uzdignute glave?
Koliko ste samo puta čuli nekoga kako izgovara: “E mi smo stvarno nenormalan narod“, sa najvećim mogućim smeškom i ponosom u očima? Pa tu je i čuvena reklama za Lav pivo koja prikazuje kako se mi divno “čašćavamo“, koja je meni bila malo preterana, dok pre neki dan ne videh dvojicu na ulici kako vode sličan dijalog. I koji bi još narod gledao na svog poznatog tenisera kao na sina, brata, rođaka, pa ga uzdizao do nebesa i smatrao sve njegove uspehe svojim ličnim dostignućem? I meni je to sada sve nekako slatko, smešno i zabavno.
Smatram da bismo možda mogli iz kolektivne svesti ovakav stav da prenesemo i na privatni život svakog pojedinca. Ako nešto možemo da naučimo od Srba kao naroda, to je da volimo sebe sa svim svojim nedostacima. Svakako treba raditi na ličnom napretku i usavršavanju, ali mislim da bi trebalo da budemo malo manje strogi prema sebi. Znam da je to danas teško. U modi su mrgudi, hejteri, kritičari i slični. Optimisti se smatraju budalama. Zapravo, ne optimisti koji očekuju bolje sutra, nego ljudi koji sebi ublaže poneko loše danas. To su manijaci koji nose roze naočare. Moja ideja je: prihvatiti sebe, prihvatiti ostale, težiti ličnom napretku, ali ne stideti se svojih mana i nedostataka. Smejati se svojim glupostima, umanjivati svoje brige. Ako ih smanjimo, ne znači da smo ih zaboravili i da nećemo rešavati svoje probleme, već samo da nećemo opterećivati sebe i druge njima. Prigrliti i muke, jer ćemo se jednog dana ponositi ožiljcima. Jednostavno, poslušati pametan savet Petra Božovića, naći svoj način da se pozabavimo problemima, pa da se nadamo da ćemo da nastavimo dalje. Bez bešenja molim. Al je lep roze svet!
Maja Baljkas je student Ekonomskog fakulteta, amaterska karaoke pevačica, profesionalni sanjar, obožavalac grupe “Coldplay” i zaljubljenik u večite filozofije u cilju otkrivanja svih tajni kosmosa.
