Petak je, ustajemo ranije da bi se na vreme provukli kroz NYC gužvu i stigli do aerodroma. Avion za Majami poleće u 11 časova. Subway je prepun ljudi koji se u svom ustaljenom, užurbanom ritmu kreću kroz podzemnu železnicu. U jednom trenutku mi se čini da smo brat i ja jedini belci u vozu. Nisam se prevario, a Boris mi kaže da je to normalna stvar za kraj kroz koji prolazimo. Stižemo na JFK (John Fitzgerald Kennedy, jedan od tri aerodroma u NYC), završavamo sa uobičajenim sigurnosnim proverama, hello white socks, ukrcavamo se, polećemo. Dok ubijamo vreme, gledajući jedan od filmova novije holivudske produkcije, kroz glavu mi se vrti dobro poznata pesma. Pilot nas obaveštava da slećemo uskoro.
Odjednom, pred očima dobro poznata slika milion puta viđena u serijama i filmovima. Okean, nepregledna plaža, kuće sa bazenima. Slećemo, dok izlazimo sa aerodroma zapljuskuje nas talas vrućine. Do pre samo sat i po smo bili u hladnom i kišovitom NYC. Taksi, pravac hotel, borim se da razumem naglašeni latino akcenat vozača. Raspitujemo se za noćni život, dok se lagano približavamo hotelu. Dobra zabava, lepe žene, i još lepih žena kaže taksista. Da li sam pomenuo lepe žene? Hotel Clevelander, 1020 Ocean Dr, South Beach, ostavljamo stvari, check in je za jedan sat. Setnja, Ocean Drive je ulica najbliža plaži, prepuna kafića, barova, restorana. Opet poznate slike, samo ovog puta ne dolaze iz magične kutije. More ljudi, izvajana i manje izvajana tela, čini mi se kao da svi imaju tetovaže, pomešan miris parfema i lignji na žaru.
Nabildovana muška tela, zategnute ženske guze, klošari, skupoceni automobili. Prvi utisak je da je SoBe “pokaži sve što imaš mesto”. Ručak za dvojicu, prava sitnica, od sutra smo na dijeti. Hotel, soba, plaža. Plaža nema kraja, inace SoBe (popularno ime za South Beach) je jedna od najdužih plaža na svetu. Voda je pretopla, kao da okean ključa kod Majamija. Očigledno je da hladna voda ne postoji u Majamiju, čak je i “hladna” voda u hotelu mlaka. Hotel, soba, tuš, odmor. Gledam kroz prozor kako se polako puni bar u sklopu hotela. Silazimo dole, mojito, caipirinha, mojito, caipirinha, spremni smo za provod. Mansion, odgovara barmen na moje pitanje u koji klub treba da izađemo. Red kao za hleb i mleko devedesetih, čekamo trideset minuta, polako gubimo nadu da ćemo ući. Boris je čuo lika iz obezbeđenja kako se nekome obraća na dobro nam poznatom jeziku, to je to! Pet minuta kasnije ulazimo u klub, crnci koji su ostali ispred nas mrze. Klub je ogroman, prepun, ljudi se dobro zabavljaju, ima i celeb-ova. Još nekoliko pića, nekoliko bliskih susreta, sve nacije na broju. Boris je imao više sreće od mene, ma nije to sreća šta ja tripujem. Vraćamo se u hotel zadovoljni, sutra je nova prilika.
Buđenje, tuš, doručak. Šetnja do Lincoln Road-a (najpoznatija ulica za shopping u Majamiju), neuspeli pokušaj da se kupi iPad2 (sorry bro), bar imam sliku Apple radnje u Art deco stilu, novčanik je svejedno morao da strada – moje nove RayBan-ke. Hotel, plaža, voda, gledamo i komentarišemo ljude oko sebe. Marfi je opet pogodio, dok dve “poveće” crnkinje izlaze iz vode stariji gospodin ih ispraća pogledom, brat i ja glasno komentarišemo. “Kako bi ih matori…”. Posle pet sekundi čovek nam prilazi i pita nas: “Momci odakle ste?”, a mi umiremo od smeha. Plažu nadleću avioni sa reklamama, Dirty South u Mansion-u veceras, that’s us. U povratku sa plaže pravimo “podlogu” za veče, flaša Jack-a i par Red Bull-ova, kesa leda. Pre sobe odlazimo na krov hotela, wow, chill mesto iz mojih snova, dj, odabrana house muzika, sunce, cool ljudi.
Mojito, par klipova, fotki, soba. Dok se spremamo za izlazak, dole se dešava izbor za Miss nečega, Terrell Owens je u žiriju, devojke su van ovog sveta. Jack je prazan, spremni smo. Osećam da sam na granici. Ispred kluba gužva je još veća nego noć pre, ali mi nemamo problem, ulazimo kao da smo redovni gosti.
Ne postoji ništa slično u Beogradu, preko 1000 ljudi je unutra. Jedna tura, druga, one 2 many, nisam u formi priznajem. Imam problem da pronađem toalet, ne mogu da izađem iz zacaranog kruga. Kraj puta za mene, teturam se do hotela, padam na krevet. Budim se posle par sati, vidim brata kako spava, kažem u sebi dobro je, vratio se, nastavljam. Buđenje, mamurluk kaže dobro jutro, brat lagano dolazi sebi, počinje da priča šta se dešavalo do kraja večeri. Inaše Dirty South DJ je rođen u Beogradu, a Boris je hteo da proveri da li Wiki laže ili ne, i još neke stvari, to ćemo tek saznati u nastavku.
Ok, take it from here Boris.
Hm, ne vraća se Marinko iz WC-a, mora da je zapalio, šta bih sad mogao da radim? Gledam DJ-a, znam da mi je brat rekao da je Srbin, ali ipak idem ja to da proverim. Guram, provlačim se kroz masu, bukvalno preskačem ljude. Ništa ne moze da me zaustavi. Muzika gruva, igram ispred DJ pulta sa visoko podignutim rukama i tri prsta. U jednom trenutku pale se sva svetla, gledam u njegovom pravcu, čovek me primeti, nasmeje se, uperi prstom na mene i podigne ruku sa tri prsta. Ja hoću da poletim, kažem sebi sad ću da se popnem kod njega. Penjem se na stage, obezbeđenje me zaustavlja, pričam im da znam čoveka, da mi je brat, šta god, nema povratka. Sledeća scena, ležim na leđima, neko me podiže, udaljavam se sa mesta zločina. Uf, baš sam se dobro olupao, ali nema veze, četiri godine studija u NYC, činjenica da sam u jednom od najboljih klubova u Majamiju, naš DJ, veće za pamcenje! Razmišljam šta sam uradio i smejem se na svoj račun, Majami je definitivno mesto koje izvlači sve iz čoveka.
Marinko, back to you.
Sumiramo utiske dok čekamo avion za NYC, Majami nas je dobio za ceo život. Realno nismo videli ni 5% akcije. Vikend je bezobrazno kratko vreme da se u potpunosti doživi ovaj grad, ali ok, prihvatiću i ovo!
Marinko Marinko radi kao IT sistem administrator. Voli tehnologiju, kupovinu preko Interneta, house muziku, leto, cool devojke, Pringles čips. Ne voli mnogo toga, bolje da ne počinje.
