Hot topics

Jutarnji rituali kod kuće koje ćeš želeti da zadržiš i kada pandemija prođe

Zablude o problematičnoj koži u koje treba da prestaneš da veruješ + kako se zaista neguje ovaj tip kože

Navike kojih treba da se držiš kad ti se čini da se sve oko tebe raspada

Kako da nosiš najtrendi torbe sezone

Najpoželjnije boje u enterijeru ove godine

Singl mama: Nađi sebi čoveka kakvog bi preporučila svojoj ćerci

Instagram profili zbog kojih ćeš zavoleti jogu

Ljubavni horoskop za maj 2020.

Kako da ojačaš i održiš dobar imunitet (vitamin D ovde igra ključnu ulogu!)

Kako da sa 30+ pripremiš teren za kvalitetnih 50+

1/2

Čini mi se da prvih nekoliko godina života svoje dece nisam spavala, nisam na miru popila kafu ili jela, niti sam ikada bila sama u kupatilu. Dok je taj period trajao, nisam se osećala kao žena, ni kao osoba, nego kao servis za bebe. Ponekad me je to žestoko frustriralo, ponekad sam u tome uživala – kad sam uspevala da shvatim da je to prirodno i da je to moj život. Ne deo mog života, nego sav moj život.

Davno pre nego što sam rodila decu, spremala sam se za majčinstvo. Obećala sam sebi još kao dete da nikad neću zaboraviti kako je to kad si mali i odrasli te ne razumeju, a ti ne možeš ništa da im objasniš, jer nemaš ni rečnik, ni ubedljivost. Takođe sam obećala sebi da ću, kad budem majka, slušati svoju decu i pokušavati da ih shvatim, da mi ne promakne ono što ne umeju i ne mogu da objasne. Dete ima jedan instrument, a to je plač. I vrlo dugo, to je glavni komunikacioni kanal – dete plače na mnogo različitih načina, a osim toga raspolaže nesputanom telesnom ekspresijom gestova i izraza lica, pa nije teško shvatiti da li ga nešto boli, da li je uplašeno ili nečim frustrirano, kao ni otkriti uzroke bola, straha i frustracije, ako ste prisutni, uključeni, pažljivi, otvorenog uma.

Ali ponekad je teško biti prisutan, uključen, pažljiv i otvorenog uma. Naročito onda kad u očajanju pomisliš da više nikada nećeš imati svoj život, ili da ćeš sigurno odlepiti od nespavanja i nedostatka sadržaja koji nisu bebeći i dečiji, od nedoživljavanja sebe kao žene i ljubavnice i da nećeš znati šta da radiš sa svojim životom, kad opet budeš mogla da ga imaš.

Niko ti nije rekao da majke nemaju život prvih nekoliko godina života deteta, a dok sama to shvatiš, prođe prvih nekoliko godina života tvog deteta. Još je gore ako si, gledajući nedoterane majke male dece, kako svuda idu u trenerkama i nenašminkane, sa kosom vezanom bez ideje da se napravi frizura (nego da se kosa skloni, da ne smeta), gurajući kolica i balansirajući sa torbama za pelene, bočice i ostalom “ratnom” opremom, obećala sebi da nikada nećeš tako izgledati, da nećeš sebi dozvoliti da toliko zaboraviš na sebe. Gore je zato što ćeš se uzalud truditi da budeš doterana i šizićeš zbog bljuckanja i prskanja kašica po tvojim lepim košuljamama, zbog balavljenja tvoje šminke i besomučnog čupanja frizure (beba ima neverovatno jak stisak), zbog mleka koje ti nekontrolisano štrca iz grudi i probija sve moguće upijajuće barikade i zbog toga što ti se čini da moraš da biratš između bebe i sebe. Jednostavna je istina da su detinje potrebe hitne i interventne, a da se sve tvoje mogu odložiti i odlagati. Godinama, ako treba (a treba). Nećeš se ljudski naspavati možda i nekoliko godina. Nećeš popiti kafu na miru, osim ako neko pouzdan za to vreme čuva dete, a ti tu kafu piješ van kuće – a tada ćeš biti napeta i gledati na sat, mereći koliko je još vremena ostalo, osećajući krivicu što si izabrala da staviš sebe na prvo mesto (ispijanjem kafe sa drugaricom, u kafiću), nervirajući se što ne uživaš dovoljno u tim trenucima ugrabljene slobode, jer se kidaš i napeta si.

Editors choice