Sedi na kafi, jutros, preko puta mene. Dah mu je ujednačen. Miran. Čekao je pola sata na velikom minusu dok nisam uspela da se izvučem sa posla i ukradem dva sata svog radnog vremena. Ma ko mari. Već sam im dala dosta od svog života, a osim manje plate nisam dobila ništa više.
Poslodavci.
Rekoh, ujednačen. Bila sam tu, držao me je za ruku. Pokoji talas nemira prelazio mu je licem, tada bi stalno dodirivao nozdrve, neuobičajnom brzinom pomerao ruke i imao neki specifičan tik usnama. Dijagnoza koks. Rekli bi iskusni. Ali ne. njegova dijagnoza bila sam ja, a na dobro poznatu šestomesečnu terapiju odlazio je za nekoliko dana. Terapiju zvanu – brod. Mnogo bolje od skidanja sa kokaina, priznaćete? Pomozi Bože.
Mornari, mornari doći ćete mi glave. Ali… to je ipak neka druga priča.
– Snovi su nedostižni i što ih više ostvarujemo, više dodajemo nove i nakon novih neke druge i nikada nećemo stići do kraja – ponavljao je isti pokret na mojoj nadlaktici kao da pokušava da oseti tkanje mog nimalo privlačnog duksa. Smešak titrao je na uglovima usana, pogledom je nemirno prelazio po mom licu.
Znam taj pogled, znam taj dodir, dobro znam. Eto, mi smo jedna obična priča, ili bolje reći teatar u malom, mada koga briga… Još jedni ljubavnici kojima se putevi razilaze, uh, velike li nesreće! A to što deda Rade ne može da sastavi penziju za račune i što Kičuanuoa ne može imati decu, jer je gladovala kao mala i dobila retku bolest čionuiskih podnožja, to nema veze? – rekla bi moja komšinica, uvek rada da gunđa.
“Bože, bože, što baš ja, od svih sretnih cigana“
Kako god bilo, ne plaši mene to! Mene plaši vreme, slučajnosti, mogućnosti, htenja i želje, prekidi i menjanja, noviteti, planovi, hrabrost, promene i put. Plaši me put. Gde će me odvesti dok on bude na svojoj Terapiji, gde će njega odvesti…?
Koliko ljubavi postoje koje prosto nestanu ako se ne dese onda kada su suđene.
Suđene?
Ako su suđene onda će se desiti i za šest godina.
Ili ipak neće?
Mogućnosti.
– Znaš… čak i da si u Minhenu. Meni ni taj Minhen nije daleko – njegove su reči imale pozadinu.
– Znam… Ja se samo bojim da ti ja u tom Minhenu nisam daleko.
– Ti mi možeš biti i u mom Beogradu daleko – shvatio je.
– Toga se i bojim.
I esspreso je imao nešto drugačiji ukus.
A mene i dalje lomi ona stara – Sudbina ne postoji, život nam samo da šansu ako je prepoznamo i iskoristimo uspeli smo, ako ne, više sreće drugi put.
Kako da znamo koja je šansa ona prava?
Generalno u životu imamo dosta mogućnosti. Stvar je izbora, ali kako da biramo, a da ne propustimo onu pravu?
Na kraju, ima li ta Šansa neke crvene patike i beli kačket da se ne potucam po svetu tražeći je uzalud?!
Meet me halfway.
