Prema Elizabet Gilbert, autorki knjige “Jedi, moli, voli” i njenom životnom i duhovnom iskustvu, žene imaju veliki problem sa tim što su naučile da uvek budu pre svega na usluzi drugima, da daju, služe, čine i kad su time nezadovoljne, one osećaju krivicu, jer mora da sa njima nešto nije u redu. Trebalo bi da pronađu sebe u ljubavi prema domu i porodici, trebalo bi da ih to zaokuplja i ispunjava. Kad nije tako, onda nešto nije u redu. One koje krenu dalje, tražeći uzrok tog osećanja i preispitujući nametnute vrednosti, gledajući pošteno u svoje srce i priznajući svoje nezadovoljstvo, jednostavno zaključe da im to što imaju u životu – nije dovoljno.
Elizabet je u svom hit-romanu(putopisu, duhovnom vodiču) pisala o svom duhovnom putovanju, zbog koga su je mnogi osuđivali da je sebična. Kako je mogla da ostavi sve i ode na neki put, ne znajući ni kuda će je tačno odvesti, ni šta tačno traži, ni kada će se vratiti? Osim onih koji je optužuju, obraća joj se i mnogo žena koje žude da učine isto što i ona – da odu na duhovno putovanje, da prodube svoju vezu sa Bogom i samom sobom. Ali, one se suočavaju sa brojnim dilemama – da li je to neodgovorno i neozbiljno, zar nije svakodnevna realnost mnogo važnija od duhovnih pitanja, šta ako posle nemaju gde da se vrate, ako im odlazak ugrozi brak i porodicu? Još jedno karakteristično pitanje se ističe – zašto one uopšte misle da su toliko posebne, da zaslužuju duhovno putovanje?
Ove brige, dileme i sumnje posledica su nedostatka samopouzdanja i poverenja u sebe, u svoje biće. Žene često veruju da im nije dozvoljeno da žele više od doma i porodice i da su grešne što žude da sve to napuste i posvete se sebi.
