“I zatim su živeli srećno, sve do kraja svojih dana – uopšte nije loš kraj, samo zato što je već korišćen“, što reče Bilbo Bagins onomad. Ali bilo je tu još reči o srećnim krajevima u avanturističkim pričama i o tome da kad se nađeš “iznutra” (što reče Sem Gemdži) u nekoj priči, to uopšte nije onako kako čitaocu izgleda – kao da su ti junaci hteli i tražili sve što ih je snašlo i bili su neustrašivi i nikada nisu sumnjali u sebe i svoje poslanje.
E pa, iznutra, hepiend ne postoji. Jer kad se udaš za princa (ili ubiješ zmaja i dobiješ princezu) i odjašeš na belom konju u magličastu romantiku, tu se stvari ne završavaju, nego počinju.
A nije romantika ono što počinje. Niti sreća. Počinje istrajavanje, prihvatanje, razumevanje, mirenje, ako imaš nešto baginsovske mudrosti. Ako nemaš, počinje nezadovoljstvo, neprihvatanje, ogorčenje, okorelost, zadrtost, odbacivanje. I umanjivanje pameti, svesti i moći.
I kad si okrenuta mudrosti, previše je toga što će pokušati da ti umanji pamet, svest i moć, a kad nisi, nećeš čak ni shvatiti da se baš to dešava. Nemudri ostaju isti, osim što vremenom sve više počinju da liče, karakterno i fizički, na sopstvenu karikaturu. Mudri prihvataju promene (iako ih ne priželjkuju), a uspešni i harizmatični kreću u susret promenama. I u knjigama i u životu.
Starenje je nizanje gubitaka. Gubiš mladost, snagu, izdljivost. Gubiš lepotu. Gubiš uloge koje si navikla da igraš, koje voliš da igraš i veruješ da su pisane za tebe (ljubavnica, majka, supruga) i gledaš kako mlađi (tvoja deca) počinju da pronalaze sebe u tim ulogama. Tebi preostaje uloga penzionerke, babe, prijateljice. Hvala bogu, celog života možeš da budeš nečija prijateljica, prijateljstvo je najpouzdanija ljubav koja postoji!
Sve što imaš i svakog koga imaš, možeš da izgubiš odjednom, ili možeš da gubiš lagano, u procesu životnog ciklusa (na kraju umreš i izgubiš i sam život).
