Niko nema sve, jer sve ima svoju cenu – ono što imaš, plaćaš onim što daješ u zamenu (i to onda nemaš). Ali, često iz daljine, spolja posmatrano, izgleda kao da neki ljudi imaju sve. Oni koji deluju zadovoljno onim što imaju, izazivaju zavist i poštovanje, a oni koji imaju sve, a nezadovoljni su i nestabilni, izazivaju zavist i prezir. I obično se “imati sve” ogleda u materijalnoj stabilnosti, a zavist i poštovanje (ili prezir) šapuću – lako je njima, oni imaju sve, kad bih ja imala toliko para, videli bi oni ko sam ja, ili šta kuka ova razmažena, besna i nemoguća osoba, na šta se žali, kad ima tolike pare… Pare nisu sve, ali to ste već čuli. Holivudske zvezde pucaju pod pritiskom slave i bogatstva, leče se od raznih zavisnosti i pokušavaju da ne potonu u dubine beznađa, da ne unište karijeru destruktivnim načinom života, da ne dignu ruku na sebe – i ponekad ne uspevaju u tome. Kako to da nisu mogli da uživaju u životu kad su imali sve? A pritom mislimo na sve predispozicije – lepotu, talenat, uspeh, novac, popularnost, udoban život, mogućnost da se druže sa drugima, isto tako uspešnim i talentovanim, da žive u blistavoj realnosti za sto klasa iznad naše.
Izgleda da se “imati sve”, baš kao i lepota, nalazi najviše u očima posmatrača. Iz pozicije nekoga ko ima malo i nimalo (talenta, novca, uspeha), neko ko ima malo više, ima sve što njemu nedostaje. Ali onaj ko “ima sve” možda zavidi nekome ko “nema ništa”, jer nema ni teret i odgovornost koji idu sa “imanjem svega”.
Da, dotakli smo suštinu toga šta znači imati sve – što više toga imaš, to je veća odgovornost koju nosiš. Da li to znači da preuzimanje odgovornosti omogućava uvećavanje onoga što imaš? Mislim da znači.
Imati sve je relativno. Da bismo postigli nešto solidno, merljivo i smisleno, uopšte nije potrebno da imamo sve, nego da budemo svesni onoga što imamo i da prema tome budemo odgovorni.
