Kako je samo važno to izgovaranje imena! Naučili smo da se gledamo u oči dok vodimo ljubav i da u najprisnijem trenutku izgovaramo jedno drugom ime. Ne kao da se dozivamo, nego kao da se zaklinjemo.
To je toliko intimno, da pocrvenim i zalupa mi srce kad me pozoveš po imenu samo da bi mi skrenuo pažnju. I ti to znaš. Oči ti sijaju, a usna se izvija, od čega crvenim još više, ako nekog ima u blizini.
Ako nema, prilazim ti i odgovaram na izazov. Razmenjujemo obične rečenice, flertujući imenima. Razmenjujemo obećanja i zakletve, u stvari.
I kada je počelo da bude drugačije, znaš li?
U kom trenutku si počeo češće da izgovaraš moje ime glasom upozorenja, nezadovoljstva, potcenjivanja?
Kada sam počela sarkastično da ti dobacujem obične rečenice sa ljubavnim naslovom tvog imena?
Šta se dogodilo u međuvremenu, da se moje srce više ne odaziva na moje ime, kad ga izgovoriš?
Da li mi je srce ogluvelo? Izgubilo sluh, pa mu to ime zvuči kao sekira što cepa drvo razumevanja na panju osude?
Kao para koja šišti iz ekspres lonca?
Kao testera koja otpiljuje trulu granu?
Zovi me maco, bebo, medo, cico, dušo, sunce, ali kad mi izgovoriš ime, to onda nešto stvarno znači
Kao zubarska bušilica, što nagoveštava intervenciju bez anestezije? Kao mokri usisavajući brbotavi slurp-slurp zvuk vakuum sprave za abortus?
Ah, pa da. Desilo se sve to u međuvremenu.
Nagomilalo se nerazumevanje i osuda.
Svaki put kad si pomislio da sam protiv tebe, da te lažem, da ti izmičem, svaki put kad si se utaborio u svojoj tvrdoglavosti i nepopustljivosti, želeći da ti pružam samo to što si u stanju da primiš i samo toliko da te ne uznemirim.
Svaki put kad si pobesneo toliko da si hteo da me udariš.
Svaki put kad si me mrzeo, utoliko jače i pakosnije, što nisi skupio hrabrost da me prosto udariš.
Svaki put kad si se uvredio i danima, nedeljama, mesecima bio uvređen. Samo zato što si više voleo da imaš izgovor za distancu i hladnoću, za odmor od razmene emocija, koje su te maltretirale. Od istinitih odgovora na neprijatna pitanja o tome zašto bi ti uopšte bio potreban odmor i distanca od osećanja, ako osećaš radost, poverenje, ljubav, pripadnost?
Svaki put kad si pobegao u nepriznavanje prostog nedostatka osećanja u optuživanje kako te guram i izazivam i pritiskam.
I kad si dozvolio da sama shvatim o čemu se radi, umesto da me poštediš mučenja i prosto kažeš.
Nije toliko strašno kad nekog ne voliš. Strašnije je kad ga puštaš da misli kako ga voliš i da se upinje da ti pomogne u tvojoj destrukciji, koja je u suštini samo nemanje ljubavi.
I ta grozna vakuum sprava, koja proizvodi zvuk koji nikada nećeš moći da čuješ, pa da shvatiš da je to najgrozniji zvuk na svetu, nije ona ničemu presudila.
Ali to što je čujem kad izgovoriš moje ime, to jeste. Konačno.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
