Knjigu sam izabrala verovatno zbog onog “zastrašujućeg” roditeljskog upozorenja – “Ako ne završiš školu čistićeš tuđa g***a”. I, tako, kako bih izbegla status “baba sere” – što mi pored gomile (nedovršenih) obaveza i ne deluje toliko ponižavajuće kako su to stariji umeli da dočaraju.
U početku, gadila sam se nad izjavama tipa: “Uh, ala ti je DEBELA ta knjiga”. Žustro bih replikovala kako knjige ne mogu da budu debele, već obimne. Pa, da, u duhu iskrenog zaljubljenika u te “debeljuce” nisam ni mogla drugačije da odreagujem. Zaista sam ozbiljno težila ka prosvetljenju i radila sam verno na sopstvenom.
Kap po kap (ne nije se spremala kiša kao u pesmi), ali više nisam bila luda da mislim na knjige. Čaša je prelila i počela je da se puni ona čaša lenčarenja.
Početak studija je narušio moj školski ugled. Tad je sve nekako počelo da se prelama i dozvolila sam konačno drugima da se šepure desetkama. Zadovoljavala sam se prolaznim ocenama.
Otvarala sam i dalje knjige. Koliko sam samo besanih noći provela družeći se sa pokojnicima koji su obeležili moju struku, pa i čitavo čovečanstvo svojim delima. Otvorim ti ja knjigu. Gledamo se tako, odmeravam se, brojim joj stranice. Posmatra ona mene, posmatram ja nju – ali nas ni pet jezika koje govorim više ne spajaju. Ne razumemo se, pa to ti je!
"Sine, to su slatke muke. Tek ćes se ti u životu namučiti"
I dok tako snažno želim da je nadjačam i pročitam, setim se da moram da uradim sledeće:
Puš pauza – Au, moram da zapalim jednu, pa nastavljam dalje! A, ne, ne mogu da vučem dim i okrećem stranice. Umesto jedne, zapalim do tri cigarete i taman se uhvatim za knjigu, kad ono…
Čišćenje – Strefi me svest o higijeni i shvatim mamine reči: “U sobi ti je kao u svinjcu”. Za tili čas se pretvorim u domaćicu, latim se “Mister Proper”-a, stegnem krpu, odvrnem muziku (kako bih što bolje zataškala glas griže savesti što trenutno ne učim). Briskam i što se ne briše, usisavam i usisivač od prašine i kada se borba protiv bakterija stiša, e onda…
Kupanje – Ko će onako štrokav posle čišćenja da uči! MORAM pod tuš!
Piš pauza – Pretvaram se u medicinski fenomen i mogu sto puta do WC-a. A, u WC-u se setiš da si zaboravio sledeće…
Telefon – Jao! Pa, ja se nisam javila “Janku, Branku i Marku”! I nezanimljive osobe tad zasluže našu pažnju. A, kad ti se osuše usta od silnog pričanja, pređeš na tastaturu…
Facebook – Uloguješ se da izvidiš šta to danas ima novo. I, nema ništa, ali ja pronalazim i u najvećoj srceparajućoj izjavi nešto vredno mog vremena i pažnje! Smekšam nekako, te mi bude žao što je nečiji zid preplavljen “turbo folk ubicama” (iza toga ipak stoji raskid, tužno, stvarno dirljivo).
I padne mrak, što tebe asocira na krevet i spavanje. Ali, uvek to tako biva, studenti “prase na Božić kolju”. Nauči se sve nekako dan ili dva pre ispita. Meni je prolazna ocena sasvim dovoljna. Jer jedno znam, ocenjivanje varira od čoveka do čoveka. Nekome se ono što radiš dopadne, nekome ne. Ukusi su svuda prisutni.
Odoh da otvorim knjigu.
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
