Moju zgradu niko nije uspeo da opljačka od kada se komšinica Mica uselila na prvi sprat. Nijedan stan nije obijen, nijedna saksija nije ukradena iz ulaza, jer Mica je efikasnija od video-nadzora. Tanki zidovi su raj za njenu dušu, a na osnovu đubreta koje ostavite ispred vrata, pravi vaš psihološki profil. U početku je svoje slobodno vreme provodila ispred špijunke, ali od kada smo se “modernizovali” i postavili interfon i kamere, Mica se samo zavali u fotelju i gleda na TV-u ko ulazi, a ko izlazi iz zgrade.
Mica “video-nadzor” naše zgrade
Dok smo bili klinci, sva deca su je mrzela. Nije dozvoljavala da vrištimo ispod njenog prozora i da se igramo. Znala je da prospe hladnu vodu na nas, da nam pokida lastiš ili da nam “zapleni loptu do daljnjeg”. Kad je smatrala da je neophodno (gotovo uvek) mojoj mami je podnosila dnevni izveštaj mojih aktivnosti – u koliko sati sam ustala, kad sam se vratila iz grada i sa kim sam se ljubila ispred zgrade. Kad pobegnem sa časa, išla sam u park. U svoj stan nisam smela, jer je Mica znala napamet moj raspored u školi. Nervirala nas je i mrzeli smo je kao deca. Nadali smo se da će je proći, ali ona je ostala neuništiva! Nekad nam se činilo da je najsrećnija kada sazna novi trač ili ko je “slučajno” uzeo glavicu kiselog kupusa baš iz njene kace u podrumu.
Jednom sam otputovala sa drugaricom na Zlatibor. Mica je nekako izdržala tri dana bez mene. Četvrtog jutra je sva uznemirena, u kućnoj haljini i sa viklerima na glavi, otrčala kod mojih roditelja. Iznela im je svoj zaključak: “Onaj mali plavi sa kojim se ljubila, zamislite sa jezikom, sigurno ju je on kidnapovao!”
Sigurno ju je kidnapovao onaj mali sa kojim se ljubila
Mica je često usmeravala zalutalu poštu i račune. Mrzela je moje rođendane, žurke i bilo kakva okupljanja na kojima ima glasne muzike. Par puta mi je pomogla da se u ranim jutarnjim časovima, onako malo pripita, popnem do svog stana. Zbog toga ću joj biti večno zahvalna.
Presedne mi izlazak kad me pita “za zdravlje” bivšeg, “koji se ne pojavljuje već neko vreme”. Redovno me podseća da je vreme da se udam i da nađem nekog “čestitog momka iz domaćinske kuće”, da ne “pijem” drogu i mleko.
Eto… Da nije bilo Mice, ko zna kakvi bismo ljudi postali i šta naši roditelji ne bi sve saznali o nama. Podsećala me je koji je mamin konfekcijski broj, obim struka i bokova – kad sam planirala da joj kupim poklon. Nisam uspevala da zaboravim nijedno ime bivšeg, datume ispita i kolokvijuma – zahvaljujući njoj. Da se Mica nije doselila u našu zgradu, ne smem ni da pomislim šta bi se dogodilo sa saksijama iz ulaza.
Izvor fotografija: kurir-info.rs, photoshelter.com, saintharmon.org.uk, incogman.net
Tijana Banović je apsolvent srpske književnosti i jezika. U sebi skriva Petra Pana koji ne želi da odraste, koji bi samo da leti. Za svaki lonac ima odgovarajući poklopac.
