Prvi i drugi intergalaktički mesidž možete pročitati ovde.
Nemoj mi pričati o logici,
Jer još od ’71 vrata od lifta u mom ulazu stoje naopako,
Jer svet je na spidu futurizma, a čezne za predahom,
Jer svet se prejeda genetskim djubretom, a čezne za ukusom.
Ja sam samo nemi posmatrač budućnosti, s osmehom Vendete,
Sedim u parku s digitalnim drvećem,
Njuši me hologramski pas lutalica,
Pravim piknik na betonu,
Jer to je jedino osim mržnje što su zasadili u poslednjih 100 godina.
Nemoj mi pričati o logici,
Sreo sam digitalnu verziju sreće, poslednji update,
Komplementarni DNK nizovi su odradili svoje,
Savršeni spoj.
Ali onda je nestalo struje,
Ceo grad je bio u mraku.
Zapalio sam vatru na vrhu zgrade,
Ja i dalje za razliku od svih njih imam oči.
Pokušavam da vidim gde su nestali heroji?
Jebeš heroje!
Gde su nestali ljudi?
Dušo, to je samo malo panka.
Sedeo sam i slušao reči matorog bradonje kog sam zvao Doca. Zapravo, nisam ni slušao njega, već na svakih minut ili dva njegov lik postajao je lik Bukovskog (Bukowski) ili Van Goga (Van Gogh) ili Kundere (Kundera), Hemingveja (Hemingway), Hesea (Hesse), pa čak i Zvonka Karanovića. Oni su izgovarali svoje čuvene rečenice.
– Doco, sve ja to znam. Jel’ imaš ti nešto novo meni da kažeš? – prekinuo sam njegovo izlaganje.
– Pa, evo, recimo da ti praviš spisak stavki koje moraš da ispuniš da bi postao čovek kakav želiš da budeš, šta bi bilo na prvom mestu? – upitao me bradati mudrac.
– To je bar lako. Biti budan, zdrav i biti brz. Pank. Treba slušati glasnu i muziku sa stavom, da se ne bi uspavao ili zaneo filozofijama i zaboravio kako da živiš.
Nemanja Lukić, turista sa lažnim pasošem, nigde ne putuje bez cigareta i spiska knjiga koje bi trebalo da pročita. Zavisnik od nesnosne buke koja dopire iz njegovih slušalica. Neki misle da ume da crta i da je levoruk, ali to su samo neproverene glasine. Omijeni hobi: razbijanje šablona. Životni moto: “Ja da se zaljubim? Nemoguće!” Najveći životni neuspeh: zaljubio se sedam sekundi nakon izgovaranja prethodne rečenice.
