Šta vam je bila inspiracija za naziv filma “Ti mene nosiš”?
Svi mi imamo potrebu biti prihvaćeni i voljeni baš ovakvi kakvi jesmo, a istovremeno želimo menjati druge po svojim merilima. Upravo drugi nas dosta oblikuju da budemo ovo što jesmo, čak i kad mislimo da su nam najveća prepreka. Život je smisleniji kad smo svesni svoje odgovornosti, ali i kad prepoznajemo drugog kao dar. Čak i onda kad taj drugi zaista i jest prepreka, preko njega dobijamo priliku za lični rast.
U poslednje vreme dolazi se do zaključka da je publika sa naših prostora željna filmova sa srećnim krajem. Pre nego što se film prikaže u Beogradu možete li nam otkriti da li je ovo jedna od tih priča?
Jeste! Mi imamo happy end. Hvala na ovom pitanju! Uh, sad će publika možda previše očekivati, pa moram da kažem, hm, nije klasičan happy end, ali jeste, imamo srećan kraj.
Koliko je teško bilo odabrati glumačku ekipu koja je apsolutno po vašoj meri?
Imam specifičan proces audicije, mislim da je već postao poznat glumcima. Pre sam naglašavala glumcima kako je audicija obostrani proces. Oni imaju mene na audiciji jednako kao i ja njih, znači imaju jednaku slobodu da me odbace, ako ih ne vodim nikuda u tom procesu. Sad već znaju da tako radim, iskreni su i osećaju se slobodnim da mi to bez pardona kažu. Tokom audicije, trudim se da lik podredim glumcu, a ne glumca liku, tako da je audicija kod mene za istu ulogu s dva različita glumca potpuno različita, sasvim individualizovana. Ne zovem puno glumaca za istu ulogu, izuzetak su deca i naturščici. Veliki broj glumaca su mi znali reći da bi na takve audicije dolazili svaki dan, jer su osećali da sam posvećena baš njima kao osobi u tom procesu. Takođe, znali su mi reći da su se osećali kao da nisu bili na audiciji. Naravno, bilo je i drugačijih situacija, ali to je normalno. Nismo svi za saradnju sa svakim. Prijatnije je i srećnije kad se to obostrano odmah prepozna.
Da li možete reći da ste zadovoljni kulturnom i filmskom scenom u Hrvatskoj?
Jako sam srećna, zaljubljena, zadovoljna, sve se nekako lepo odvija, pa evo i distribucija u Srbiji koju smo dugo i željno čekali, ali ovo pitanje mi izaziva mučninu. Nema veze s Vama, već ovo je pitanje koje me podseća na prokletsvo moje zemlje i ne verujem više da će se ta situacija promeniti. Sad je jako važno što neko kaže o 1945. godini. Ja nemam problem sa tim i to me ne zanima. Oprostite na izrazu, ali zabole me na kojoj je strani bio nečiji deda ili čak pradeda ’45 godine. Neću više da čujem za 1945. godinu, osim u vrhunskim umetničkim ostvarenjima, jer ja živim u 2016.! I idem prema godinama koje dolaze. Ne, nek mi niko ne soli pamet kako taj stav o ’45. deluje na naš život danas, jer to je obična floskula. Donedavno smo imali pijanu ministarku kulture koja je rušila stolove dok je hodala, padala s balkona, srećom visokog prizemlja, a niko nije trepnuo na njenu nestručnost i malverzacije koje su se događale dok je ona, jadna, valjda bila dezorijentisana. Tačnije, ljudi tvrde da je retko kad bila trezna, lično je nikad nisam srela, iako sam joj se pismeno obraćala kad mi je bila potrebna njena zaštita. Međutim, imala je “dobar” stav o prošlim vremenima i to je onda ok?
Prolazila sam grozote zbog nekih (ne)ljudi koji vladaju kulturnom i filmskom scenom, ali teško mi je kad čitam kako prolaze grozote moje kolege sada. Zgrozila sam se kad sam neki dan u novinama pročitala što se događa Lindi Begonji i Oliveru Frljiću, da su imali provale, premetačine, da im prete.Nekome se može sviđati ili ne sviđati njihov rad ili stavovi, ali niko nema pravo ugrožavati njihovu privatnu i profesionalnu egzistenciju. Itekako razumem i znam kako je biti ponižen, nemoćan, a još gore, znam kako je strašno biti progonjen. Moćnik iz mog filmskog fonda je pokušavao sprečiti da dobijem novac na drugim fondovima, zvao je ljude, pretio im da njihovi projekti neće proći ako budu radili sa mnom, progonio me svim silama i sredstvima dok je mogao i tada mi se činilo da nema izlaza. Nijedno strukovno udruženje, pa čak ni pijana ministarka nije stala u moju zaštitu, ali ne primećujem ni da staju u zaštitu Linde i Olivera. U to ne ubrajam prijatelje – kolege, hrabre i dobre ljude, već baš strukovna udruženja. To je ono što je razočaravajuće, ne ministri i ministarke. Strukovna društva će pisati pisma javnosti da se ne kalja lik i (ne)delo spomenutog moćnika kad se dirne u skandal njegovih rabota, ali za Lindu, Frljića ili mene, neće. Razumem da od ovakvih poput nas potpisnici ne dobijaju pare, ali nemoj onda stavljati potpis ni za onog od koji ti daje taj bloody money. Ćuti i sakrij se kad već jesi to što jesi. Iza bilo kakvog progona, političkog ili ličnog, uvek je psihopata. Najviše me boli što su ljudi zbog tog novca spremni da ćute ili čak brane psihopate.
Film je prikazan u Los Anđelesu. Kakve su impresije nakon projekcije u dalekoj Americi?
Izvrsne. U našem filmu glumci mnogo govore, jako brzo u mnogim scenama i bojala sam se da to oni neće shvatiti, da će im biti teško pratiti sliku i titlove, a doživeli smo najneverovatniju publiku koja je znala sa mnom razgovarati čak dva i po sata nakon projekcija. Nisam mogla verovati sa kakvom pažnjom su gledali film i koliko detalja su zapamtili, a njihove opservacije su mi se još više svidele. Ponekad gledalac čak bolje artikulira delo od autora i mislim da je to najveće zadovoljstvo koje se autoru može dogoditi.
Beogradska premijera filma “Ti mene nosiš” očekuje se 7. aprila. Kakve reakcije očekujete od srpske publike?
Ne smem očekivati gledanost, na to su me nažalost već dobronamerno upozorili, jer mi nemamo novaca za veliku reklamnu kampanju. Ipak, napravila sam ovaj film za one kojima je namenjen i nadam se da će ga gledati. U našem filmu nema rata, sukoba nacija, psihopatske mržnje i sličnih stvari. “Ti mene nosiš” je film o nama danas, u središtu priče je Čovek, a priča je sarvremena, o našem životu danas, kakva se može događati i događa se u Zagrebu, Beogradu, Splitu ili bilo kom evropskom gradu. Koprodukcija smo sa Srbijom, osim Voje Brajovića koji glumi u glavnoj ulozi, na ovom filmu su kreativno radili srpski filmski radnici. Postprodukciju slike sam radila u Beogradu u Cinnamon produkciji kod Ivice Vidanovića. Goran Todorić je radio na slici i napravio je zaista izvanredan posao. Zoran Ćulić i Siniša Ćulić su radili vizalne efekte za što su čak osvojili Zlatnu Arenu. Dakle, bez koprodukcije sa Srbijom ovog filma ne bi bilo, i to kreativno, ne samo finansijski. Nadam se da će srpska publika uživati u našem radu.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu!
Fotografije: privatna arhiva
Zorana Jelenković
