Mileva Pavlović je poznati TV autor, pisac, filozof, teoretičar medija i profesor na Fakultetu za poslovne studije i pravo. Tokom svoje dugogodišnje karijere u svoju biografiju je upisala brojne emisije i magazine kao što su “Miris žene”, “Neispričane priče”, “Lice i naličje mode”, “Da te pitam?”, a trenutno je možemo gledati u emisiji “Život u boji sa Milevom Pavlović” na televiziji O2 za koju je dobila i nagradu za Damu godine 2018. Autor je više kolumni u dnevnim novinama i magazinima, kao i zbirke priča “Miris žene”, romana “Ogledi o laži” i knjige “Medijska proizvodnja sreće”. Osim zbog impresivnog rada, Mileva je zanimljiva i zbog onoga što radi “iza scene” – obožava motore i Harlijem je putovala po celoj Evropi, u slobodno vreme uči da svira električni klavir sa svojim suprugom, doktor je filozofije koji je veliki hedonista i pobodnik prirodnog izgleda… Sa Milevom je bilo jako zanimljivo razgovarati, a u nastavku saznaj šta ova neverovatna žena ima da kaže o privatnosti, autentičnosti, televiziji, ljubavi i ostvarenosti u životu.
WANNABE MAGAZINE: Gde je granica između privatnosti i predstavljanja sebe u javnosti – za vas? Mislim na prezentovanje autentičnosti, nasuprot izlaganja privatnosti u nedostatku svake autentičnosti (rijaliti).
MILEVA PAVLOVIĆ: Sve što činim i radim je u domenu moje privatnosti, bilo da se radi o medijskom nastupu, profesuri ili pisanju i sve je potpuno autentično i samo meni svojstveno. Onoga trenutka kada sam odlučila da stupim na scenu, bilo reflektora ili na katedru, ili pak dok ispisujem prazan list papira svojim mislima, granice više nema. Svesna sam da je svako moje izražavanje mišljenja javno i nastojim da svako moje istupanje ima smisla, poruku i pouku. Svaka moja izgovorena reč je privatno vlasništvo te ako rešim da je medijski plasiram, svesna sam odgovornosti izlaganja javnosti. Oni, pak, koji nemaju svoje misli, izlažu javnosti svoja tela, ili svoje odnose u rijalitijima, koji i služe da oni koji nemaju šta da kažu, pokažu intimne delove svog tela i ličnosti, u zatvorenoj areni…
Do koje mere možemo da oblikujemo realnost po svojoj meri, a gde iskrivljena relanost oblikuje nas?
Mera je u obrazovanju i u intelektualnim sposobnostima da poredimo, stavljamo u niz i logički zaključujujemo. Ako pod iskrivljenom realnošću smatramo medijske konstrukte koje nam nameću, onda se znanjem moramo boriti protiv njih. Da bi ih prepoznali, moramo se suočiti i sa nametnutim – kvazi standardima koji su, neretko besmisleni i bizarni. Jedino poređenjem jednih i drugih, možemo doći do zaključka. Svako ko promišlja o stvarnosti može da oblikuje realnost, po sebi i za sebe.
Biti svoj, biti ono što jesi – Nju Ejdž imperativ, ali i najvažniji zadatak za svakog pojedinca. Šta to znači za vas – da li je ono što stvarno jeste ponekad u sukobu sa onim što se od vas očekuje i kako tada postupate?
Postoje dve vrste očekivanja koja treba razgraničiti: ono šta se očekuje, i ono ko očekuje od nas. Mene su uvek vodila sopstvena, previsoka, očekivanja od same sebe, i to mi je bilo najteže zadovoljiti… I dan-danas jurim sopstvena očekivanja. Očekivanja drugih su me malo interesovala, jer su, najčešće, bila isprazna i nebitna, a još manje bitni su bili oni koji su stavljali zahtev pred mene, a ni sami nisu spoznali svoje granice i mogućnosti. Interesovala su me očekivanja mentora u univerzitetskoj karijeri, roditeljska očekivanja dok sam odrastala i očekivanja ćerkina i suprugova o vremenu koje im posvećujem… Ostalim očekivanjima se nisam bavila.
Može li svako da dosegne svoju autentičnost, da ostvari i potvrdi sebe u svim oblastima života – šta sprečava one koji to ne čine i zašto ih ima tako mnogo?
Svako ima svoj nivo dovoljnosti. Oni sa većim zahtevima od sebe, u koje ja spadam, stalno jure svoju autentičnost, što je zahtevno i iscrpljujuće, ali veličanstveno u svojim osvajačkim pohodima. Drugi, pak, koji su u većini, imaju nizak prag dovoljnosti i srećni su sa svojim svakodnevnim, uobičajenim rutinama opšte prakse. Može i tako…
