Pišući sve ovo shvatam da sam propustila momenat kada se podvukao pod kožu. Ne znam da li sam i ja njemu, ali svakako bolje ja njemu nego on meni. Ako se on navuče na mene ovakvu blesavu, sigurno će se lako i odvići kada se pojavi neka nova treća, peta, deseta u njegovom životu, a ja, ako se prepustim, u problemu sam. Za sad sam cool, ali koliko ću ovako, dokle?! Na neka pitanja možda bolje ne truditi se naći odgovor.
Nervira me, i kad ga vidim nađem više razloga za nesviđanje, ali. Testira inteligenciju, popio je on svu pamet sveta, o svemu on najbolje zna, ali. Folira se, i možda ima dosta glupačica koje trčkaju za njim i padaju na njegove prepone, lepe zube, oči, biceps, ali ih nije verovatno imao ni pola od onoga što priča i predstavlja, a onda vam je jasno koliko se “duva”. Opire mi se, pa popustim. Neće film na laptopu da gleda, pa odgleda ćuteći, što nisam kolima, a uvek me odveze bez prigovaranja, previše mu je klupica, pa sedesmo mi i tamo, i to više puta. Ne zna šta studiram, ali pamti koliko mi je ispita ostalo, pamti u dan kad mi je ispit. Ljutim ga, ali i zasmejavam. Nerviram i ja njega sigurno, ali tu je. Nervira i on mene, ali. Ne sviđa mi se, ali. Nije dobar za mene, ali. Ne smem da se zaljubim, ali. Neću da se opuštam, ali. Pošalje poruku, pozove, usne, lopurde jedne, razvuku se nekontrolisano u osmeh. Eto, priznajem, samo to. To je ništa, zar ne?!
Nije dečko, nije kombinacija, davno je prestao da bude poznanik, kao neki drugar, ali nije ni to, ja se ni sa jednim drugom nisam ljubila, ni spavala, ne želim da postanem ortak, najbolja drugarica tek. Tvrdila sam često da je nekad bolje da stvari budu nedefinisane, ne znam koliko ću još tako, bojim se da ću početi da demantujem samu sebe. Ne želim, ali imam potrebu nekad tako za njim, da me neko pita zašto, ne bih znala odgovor.
Ne sviđa mi se, ali.
To ali uvek sreću kvari dođavola. Jedva čekam more i da pustim mozak na ispašu, a i njega iz glave.
Izvor fotografija: toptijelo.com, ibar.ba
