Poštenje je jednostavno. Reći ćete svom partneru dragi, seksa mi se sa nekim drugim, željna sam promene i uzbuđenja, idem malo da pronađem to što mi treba pa se vraćam, ništa ne brini.
Eto toliko. Ah, ali tako bi možda počela neka Almodovarova ljubavna pišijada, a možda bi do kraja bilo ako ne mrtvih, onda ozbiljno povređenih, kao i privedenih licu pravde. Zamislite samo izraz lica svog partnera kad bi čuo takvu rečenicu. A zatim zamislite dalje reakcije i što je još gore, akcije. Zamislili ste. Zato nikada niste ni kazali pošteno šta vam je na umu. A zamislili ste i kako biste se vi osećali da čujete tako nešto. I shvatili ste da poštenje nije vrednost koja se ultimativno izražava u iskrenosti.
Možete biti pošteni, a neiskreni. To je mnogo teže, zato smo tako često i neuspešni na tom zadatku.
Pošteno je sagledati tačno svoju potrebu. Iz čega je proizašla. Šta zaista osećate prema partneru. Koji su rizici realizacije vaše potrebe, a koje dobiti. Možda bi vam jedno fizičko oslobađanje, promena partnera, načina i pristupa, promenila celokupnu atmosferu i energiju sa kojom prilazite odnosima. Možda vam seks sa drugom osobom može spasiti odnos sa partnerom. Dešava se. Ali samo ako ste veoma pošteni. I bar malo mudri.
Dakle, ne želite da povredite partnera. Ne želite da ga izgubite, nipošto. A vaša želja da malo promenite, povredila bi ga toliko da biste ga verovatno izgubili. Čak ne možete sa partnerom ni hipotetički razgovarati o takvim stvarima, ako nećete da rizikujete da zatrujete odnos nepoverenjem. Jer zašto biste pokretali takvu temu, osim ako stvarno ne razmišljate o tome da malo prošvrljate sa strane?
Ne bavimo se sada pitanjem zašto smo toliko osetljivi na ideju da neko koga smatramo svojim, deli telesni užitak sa nekim drugim, i da li to ne možemo da podnesemo da budemo isključeni iz toga, ili ne možemo da podnesemo da neko drugi doprinosi uživanju nekog kome prema sopstvenom osećanju svojine, samo mi smemo da priređujemo telesne užitke?
