E sad, to bi bilo na neki način oprečno u odnosu na daleko od očiju, daleko od srca, jer ste u krevetu vrlo blizu očima, osim ako ne žmurite sve vreme. Da biste mogli na miru da gledate slike u svojoj glavi, pošto stvarnost pred vašim očima baš i ne odgovara onome što biste morali da gledate. Da vam ne kvari doživljaj. Dakle, što brže stignete do kreveta, manje su šanse da vam krevetske aktivnosti prodru do srca. Što će reći, ako vam nije stalo do osećanja, samo napred, skačite iz kreveta u krevet. Ili, ako pokušavate da dosegnete bliskost srca kroz toplinu kreveta, nalazite se na pogrešnom mestu.
Da biste se nekome približili, morate da počnete sa pristojne udaljenosti.
A na najdaljem kraju te udaljenosti, na obodu vidika i to onako, kad rukom zaklonite oči i začkiljite, e, tamo je krevet.
Daleko, nikako blizu. Jer je krevet ono što treba da kruniše bliskost, a ne ono odakle bliskost počinje.
Jer ako počne u krevetu, najčešće se tu odmah i završi.
Ako zalet počnete u krevetu, teško ćete dostići cilj. Jer nemate u šta da ciljate. Meta je prosto preblizu i čini vam se da ste nekog pogodili posred srca, dok je on zapravo, pogodio vas, posred…
Ako ciljate u metu, gde god ona bila, morate da se nađete u poziciji za ciljanje. Ukoliko ste preblizu, može vam se učiniti da ste pogodili.
