Kad sam bila dete, nisam nikako volela brokoli. Uvek bih ga prvo gurala po tanjiru, razdvajala od ostalog sadržaja i odlagala momenat da ga pojedem trudeći se da se pogledom ne susretnem ni sa kim za stolom.
Jer vidite, u našoj kući postojalo je pravilo da se sve mora pojesti.
I tako bih ja sedela i po celih sat vremena duže od ostalih i gledala onaj brokoli u nadi da će nekako nestati sa tanjira, ili se barem malo smanjiti. Zamišljala sam razne scenarije. Po nekima brokoli bi pojela mačka koja je u tom trenutku lenjo odmahivala repom, ne sluteći kakvu sam joj ulogu u svojoj glavi namenila. Ili bi se desio strašan zemljotres, pa bi tanjir tresnuo na zemlju, mi svi pojurili napolje, a moji roditelji zaboravili na sav onaj nepojeden brokoli.
Na kraju bih uvek pojela.
Više se i ne sećam da li sam zbog te činjenice posle bila nesrećna. Pre mi se čini da bih odmah nastavila dalje.
