Ali ironija je kategorija ljudske percepcije i ako neki važan događaj izgleda kao da vam se sudbina ruga, to je stvar vašeg viđenja.
Mislim na situacije kao što je ova:
Draga Saveta, ušla sam sa momkom u poslovni projekat, čija se realizacija otezala skoro godinu dana. Onda su stvari među nama krenule nizbrdo i raskinuli smo dugu i burnu vezu. Malo zatim, sklopile su se kockice u poslovnim planovima i biznis se pokrenuo.
Sada, treba da radimo zajedno. Imam utisak da mi se onaj odozgo smeje i začikava me, da vidi šta ću sad. Znam šta ću, ali ne znam kako ću.
I to je samo jedan od slučajeva u kojima se stvari pokrenu sa mrtve tačke, tek kad dignete ruke od njih. Energija usmerena na pokretanje neke zamisli blokira njeno ostvarenje. Povučete se i prestanete da ulažete i stvari se dese spontano. To je najčešći i najjednostavniji primer kako nas kosmos koriguje i daruje ono što nam treba, ali ne onako kako smo mi zamislili.
Jer naše zamisli su možda suštinski važne, ali je način na koji smo rešili da ih ostvarimo neadekvatan, krut, pun stresa i besa.
Onda dobijemo takvu lekciju, pa se pušimo pitajući se i šta sad.
Ponekad ljudi traže savet od onih koje ne poznaju, a čijim rečima veruju
Ali tu jedino imamo posla sa svojim egom i neophodnošću da skromno prihvatimo ono što je veće, bolje i pametnije od nas, a radi za nas, onako kako mi nismo umeli.
Međutim, u navedenom slučaju, stvari su prepletene u nekoliko slojeva.
Veza je i inače bila veoma dinamična, burna, puna napetih momenata i strasti. Pokušavajući da se razvijaju ka zajedništvu i da budu normalan par, pokrenuli su zajednički posao. Postavili zajednički cilj, pokazujući nameru da ostanu i opstanu zajedno.
Ko se tu više kolebao? Zašto su raskinuli? Da li ih je dodatni stres oko posla koji nikako da krene, dodatno ubedio da su neuspešni kao par? I onda, kad odustanu od toga da budu par, posao krene. I oni moraju da rade zajedno.
Šta im kosmos poručuje ovakvim, naizgled ironičnim obrtom?
Prvo, da su budale. Sebične, slepe i neodgovorne. I da bi trebalo da se smeju sebi, a ne da se vređaju.
Nije tu u pitanju teška veza, nego teški ljudi. Uobraženi. Tvrdoglavi.
Koji nikada nisu dali sve od sebe u isto vreme. I kad su se najzad složili da prestanu da se trude (verujem da oni veruju da su se mnogo trudili) stvar klikne i kosmos im pošalje poruku čitljivu iz svakog ugla univerzuma. Osim iz njihove sitne, zabrinute, ograničene i skučene perspektive. Poruka glasi: LJUBAV JE SAGLASJE.
Među njima, ljubav postoji, ali oni su suviše arogantni da bi shvatili da je to važnije od svega. Posao je krenuo, a to znači da su postigli zajednički cilj i da je zajedništvo moguće.
Moraju da rade zajedno. Naravno, moraju da nauče najvažniju lekciju na svetu o tome šta je najvažnije.
Ne treba da odvoje osećanja od profesije. Ne treba ništa da odvoje, već su učinili po tom pitanju sve što su mogli.
Treba sve da spoje. Sve da oproste. Sve da prevaziđu.
Kosmos im daje još jednu šansu, da počnu od početka.
Od postignuća. Da nauče skromnost. Da prihvate dar. Da se pogledaju i najzad prepoznaju.
To ne znači da više neće biti teško. Samo znači da je moguće.
