I potrebno ti je da se družiš sa sobom, da se baviš svojim umom i osećanjima na način različit od onog kad te misli i emocije samo preplave i progutaju. Počni od toga što svega imaš previše. Previše emocija, preduboka promišljanja, prejak intenzitet postojanja. Zaljubi se, tako da ne možeš da jedeš i da spavaš. Ostani budna cele noći zadubljena u knjigu koja te zanima, slušajući muziku koja te dotiče, baveći se mislima koje ti naviru. Pusti svoj um i svoju maštu, izgubi se u njima, doživi svemir u sebi i oko sebe, jer ti to možeš sa svojom sposobnošću za poniranje, tamo gde drugi ostaju na površini. Tamo duboko je mrak, ali zvezde su vidljive samo u mraku, a u svemiru ne postoji gore i dole, unutra i spolja, sve je sada i ovde, a zvezde ti crtaju mape za pronalaženje skrivenog blaga.
Zadrži tu lepotu u svesti, taj osećaj jedinstva sa beskrajnim i uznemirujućim Univerzumom, jer to je takođe i osećaj pripadnosti i unutrašnjeg mira, zato što komad tog Univerzuma nosiš u sebi stalno. Seti se toga kad te obuzme strah, kad krene prijem elektro-šokova, kad se osećaš posebno ogoljeno i izloženo, ranjivo i nestabilno.
Osećanja su mnogo više od impulsa bola ili zadovoljstva kojima si trenutno izložena, i sva dolaze odnekud, sa različitih mesta u tebi, iz raznih ubeđenja, iz trauma, iz odnosa na koje nikako nisi mogla da utičeš, niti da ih razumeš. Počni da razlikuješ svoja osećanja od onih upijenih, usvojenih, nametnutih, implantiranih. Osećanja su povezana sa mislima, prateći tok svojih misli, videćeš odakle navire bujica osećanja. Pusti je da te preplavi, neka te zapljusne i prođe kroz tebe, a kad prođe, pogledaj šta je ostalo – potraži one školjke i uglačane komade stakla koje izbacuju talasi, valjajući se preko obale i povlačeći se nazad. Bićeš iznenađena kad shvatiš koliko malo sopstvenih, stvarnih osećanja imaš. Malo, ili nimalo.
