Ono što u fimovima prevode kao “rizikuj” u bukvalnom prevodu bi bilo “uzmi šansu” (take a chance), odnosno, iskoristi priliku. I da, možda neko to treba da nam kaže, svaki put kad oklevamo i pre nego što se upustimo u kalkulacije.
Rizik je prilika bez garancije.
Ostajanje u zoni sigurnosti je garancija da se neće ništa dogoditi.
Bar još neko vreme, dok bezbedna zona ne postane toliko tesna, sputavajuća i ugrožavajuća, da vas sama istisne i natera na rizike, od kojih ste pokušavali da se sakrijete.
Kontekst pojma “rizik” u našem jeziku je negativan. Nemamo adekvatno tumačenje koje bi ukazalo na šansu, osim ovog nesrećnog “korišćenja prilike” koje takođe ima negativan kontekst.
Rizikovati, znači naći se u situaciji koju ne možemo da iskontrolišemo i ostvarimo sigurnu dobit, a pošto ne razmišljamo o širem kontekstu hrabrosti i poverenja za koje dobijamo podršku iz samog izvora života, onda rizik znači da možemo nešto da izgubimo.
Korišćenje prilike, najčešće znači da treba da uradimo nešto sitnosopstvenički, u svoju korist, što nije baš legitimno, ali je pouzdano i brzo se ostvaruje.
Kao da smo izvaćarili okolnosti na brzaka, dok nisu gledale i nisu radile protiv nas. Kao da očekujemo da će sve raditi protiv nas, ako ne budemo dovoljno brzi, vešti i sposobni da koristimo prilike.
Sposobnost je još jedan pojam sumnjivog konteksta, koji kolektivno iskustvo daje dobrim, vrednim i pozitivnim stvarima. U našoj kulturi, sposoban čovek je onaj koji ume ne samo da iskoristi sve ne baš legitimne prilike, nego i da ih stvori. Da se snađe. A to snalaženje podrazumeva razumevanje prilika, i naročito, uviđanje rupa u pravilima i zakonima, kroz koje možemo da se provučemo bez posledica. Balansiranje na ivici moralnosti i kriminala.
U realnom životu, šanse se stalno pojavljuju, ali vremenom gube intenzitet. Neke prepoznajemo i svesno propuštamo, neke priželjkujemo, oko nekih se dvoumimo. Period mladosti obiluje propuštenim i odbačenim šansama, jer mladost stalno nešto ispituje, oprobava i rizikuje, a nedostaje joj iskustvo i zrelost da prepozna pravu stvar, rizik u koji se vredi upustiti, šansu koju treba zgrabiti.
Sa godinama, sve više okorevamo u inerciji, sve manje nas opsedaju ideje o menjanju sebe, života i sveta i sve smo skloniji da nabrajajući sebi propuštene prilike, kažemo kako je za neke stvari kasno. Možda za neke jeste, ali za neke druge, zrelost je pravo vreme.
A ona nas obavezuje da odbacimo malodušnost i pooštrimo pažnju, kako nam neka prilika ne bi promakla, samo zato što više ne razmišljamo o tome da će se prilika uopšte i pojaviti.
Teže je rizikovati u zrelim godinama, jer više toga imamo da izgubimo, ali postoje momenti u kojima je sve što imamo vredno rizika, jer smo veoma svesni da nam se možda pružila poslednja šansa, dok smo još snažni i vitalni.
Ponekad nas, bez obzira na doba i zrelost, život toliko pritisne da jasno osećamo da ćemo se prosto polomiti, ako se još samo malo uvrnemo da bismo se prilagodili. Onda postajemo svesni koliko dugo već živimo naviknuti na krajnje neudoban položaj, koliko smo se iščašili i ukočili pokušavajući da trpljenje shvatimo kao toleranciju.
Tada prikupimo svu snagu i sa obnovljenom energijom i bez mnogo razmišljanja, uzmemo svoju šansu, ne razmišljajući o riziku.
Ko reskira, taj dobija, kaže poslovica. Ne uvek, ali sigurno češće od onih koji nikada ništa ne rizikuju.
Izvor fotografija: pinterest.com
