Odavno nisam gledala kako nebo miluje suton. Zaboravila sam kako izlasci sunca mogu da budu lepi u rano proleće. I pored toga, ja se nikada nisam ovako osećala. Ne spavam, ne trepćem, ne dišem. Znači, ovako izgleda ljubav? Tek sada shvatam da je nikada ranije nisam osetila u ovoj meri. Da se ljubav meri na gram, moja bi težila tonu. A možda i dve.
Ples vetra i prvih zraka koji miluju prozorsko okno mi odvlače misli na tren: taman dovoljno da umiri leptire, koji poput slikara za dušu oslikavaju moje unutrašnje želje. Sve oko mene je vazduh. Dodirujem ga, a ne osećam ništa pod prstima. Možda je sve ovo samo privid. I ova ljubav. I ja. I on. Bar gledamo u isto nebo. On i ja. Ja i on. Tako dve male reči izgovorene u deliću sekunde. A dele nas svetlosne godine. Ružičasto nebo boji dan u ljubav. Svitanje je najlepše. Sada prvi zraci sunca miluju njegove usne, njegovo lice. Pohlepnici jedni, kako smeju?! Uteha je što ih on ne primećuje. Spava licem anđela na desnoj strani kreveta i druži se sa snovima, jer je java previše strašna.
Ljubav je jedino osećanje koje može da preživi sve
