Rekao mi je da neće više da mi odgovara na poruke i da neće da mi se javlja kad ga pozovem, da ga zaboravim i ostavim na miru. A onda mi je juče ipak odgovorio.
Pa šta ti je napisao?
Da ga ostavim na miru.
Da je bukvalnije i očiglednije, moralo bi da vam istera oči iz glave.
A ipak se nadate, je l’ da?
Proći će ga ljutnja. Proći će ga interesovanje za tu drugu. Shvatiće šta je izgubio. Samo mu treba neko vreme.
Otrovni glas nade šapuće vam laži. A vi radije verujete lažnoj nadi, nego napisanom, crno na belom, ostavi me na miru.
Nada vas navodi da tumačite nečije reakcije i ponašanje, da čitate između redova i da vidite nevidljivo. I nepostojeće.
Opozit od intuicije je nada.
Kad nešto osećamo intuitivno, duboko znamo da smo u pravu, čak i kad nećemo da slušamo taj glas koji dolazi direktno iz kosmičkog izvora mudrosti.
Kad se nadamo, mi se plašimo da će nam se svet srušiti ako se ne ostvari naša nada i ne želimo sa tim da se suočavamo. Ni sa strahom, ni sa ruševinama. Zgrabimo nadu za gušu i davimo je lagano, dok ona izdiše u mukama i nikako da crkne.
Zato se kaže da nada umire poslednja.
Jer smo u stanju da je mučimo i kinjimo i udahnjujemo sopstveni život, ne dozvoljavajući joj da umre.
