Poenta je u tom veštačkom disanju. Jer dok mi održavamo nadu u životu, život prolazi.
Kada ćemo joj dozvoliti da izdahne?
Kad se bivši oženi i dobije dete? Kad nam svi kažu da ima mnogo dobru ribu i da se mnogo zaljubio? Kad prođe deset godina? Dvadeset? Kad shvatimo da smo sve propustili. Kad bivši umre? Ali ako umrete pre njega, ostaće duh vaše nade da ga proganja neupokojen. A ako ništa drugo, voleli biste makar i to, je l’ da?
Nada je za fataliste. Za one što veruju da je sudbina na njihovoj strani i da će na kraju sve biti dobro, samo oni treba uvek da drže otvorena vrata svog srca, da nikad ne izgube nadu i ne posustanu.
Vidite, dešava se. Jednom u milion primera. A opet, zašto vaš slučaj ne bi bio taj milioniti? Možete da se nadate, iako procenti nisu na vašoj strani, možda sudbina jeste.
A da li ste toliko ludi, toliko posvećeni, toliko rešeni, toliko snažni, hrabri i istrajni?
Jer ako jeste, nada vam uopšte nije potrebna. Dovoljno vam je ubeđenje i namera. Zato što dolaze iz srca, iz bića, iz vaše suštine, zato što ste to vi – neko ko je zajašio svoju sudbinu i rešen je da galopira dok je ne satre.
Niste vi dovoljno ludi za to. Vi se nadate, jer se plašite da ćete poludeti ako izgubite nadu.
Ali realnost je bolja od svake iluzije, svaka istina je bolja od svake laži, a suočavanje sa istinama realnosti, bolje je od maltretiranja nadom.
Izvor fotografija: pinterest.com
