Čega ste se najviše plašili kad ste bili mali? Mraka? Samoće? Paukova?
Poznajete li ono osećanje kad ste mali i niko vas ne razume? Zato što ste suviše mali da objasnite šta hoćete ili šta vam smeta, a oni su već požurili da izvedu zaključke i skinu vas sa dnevnog reda. Ili su se već iznervirali što samo kenjkate i nikako da prestanete, pa su vas kaznili da vas nauče pameti. Ili ono, kad viknu na vas, a vi se zgrčite i nemate pojma šta ste zgrešili i strepite od onoga što će da se desi. Možda vas više ne vole. Možda će vas ostaviti. Možda ste zaslužili kaznu koja vas je snašla.
Ah, radosti odrastanja. Saznanja koja usput napabirčite, samopouzdanje kojeg se nekako domognete, inat koji vam pomaže da isterate svoje, uprkos nepravdi. Neke povrede zarastu i ostave ružne ožiljke koji bole na promenu vremena, a neke vas zaprepaste tako što se otvore i prokrvare, kad mislite da ste ih već odavno prevazišli i zaboravili.
Porasli ste koliko ste god mogli. Možda vam i dalje nije prijatno u mraku, ali ne morate nikome ništa da objašnjavate kad ostavite upaljeno svetlo u hodniku i otvorena vrata spavaće sobe, ili što volite da zaspite uz uključen televizor ili muziku. U stanju ste i da usisate pauke bez mnogo gađenja i ustezanja, ili da ih ostavite na miru, pod uslovom da ne napuštaju svoje ćoškove. Imate prijatelje, partnere, decu, kućne ljubimce, u mnogim stvarima i odnosima ste glavni i odgovorni, rešavate njihove probleme, umirujete ih i tešite. I to vam hrani samopouzdanje, potrebni su vam oni o kojima ćete brinuti, kao što vam je bilo potrebno da neko o vama brine dok ste bili mali.
Možda ste porasli i više nego što ste mislili da možete i prevazišli povrede za koje ste mislili da će vas uvek boleti.
I onda se desi neki diskontinuitet u vremenu i prostoru, pojavi se neka crna rupa, neki tektonski poremećaj vam otvori pukotinu pod nogama, usisa vas i zavitla, pravo na ono mesto, na kome više nikad niste verovali da ćete se na njemu naći. Ali to mesto je u vama i ono se nikada nije pomerilo. Samo je ostalo tamo dole, duboko unutra, zatrpano i prigušeno. Potisnuto.
Partner vas prevari. Izda. Ostavi. I vi ste odjednom sami u mraku. Plačete i ne možete nikome da objasnite zašto ste toliko očajni i uplašeni. Ni vi sami ne vidite i ne razumete onu mešavinu bola zbog povređivanja, stisnutosti i umotanosti u sebe u iščekivanju udarca, osećanja da vas niko ne razume i da ste možda ipak zaslužili tu kaznu. Jer to je možda kazna. To što ste sami u mraku.
Šef vas pozove u kancelariju i izriba vas zbog nekog propusta, možda čak i ne podigne glas, ali njegov preteći, optužujući i očekujući ton dovoljan je da vam se u grlu zaglavi knedla, koju niti možete da progutate, niti da isplačete. Stojite, crvenite i davite se, kao da imate tri godine i niste u stanju da suvislo odgovorite, niti da se izvinite, niti da se suočite sa svojom greškom, koje možda niste ni bili svesni. Mali ste i bespomoćni, i glave uvučene u ramena iščekujete presudu.
Ah, radosti neprebola…
Kada smo veliki, a nešto nas zgrabi za vrat, zgužva i strpa u dubak, tako da nam dođe da se upišamo u gaće, to više nisu traume. To su izazovi. Prilike. Crna rupa nam otvara mogućnost da ispitamo svoje dno. I popunimo rupe samospoznaje. Kad smo veliki, možemo posle da sednemo i razmislimo. Kad se isplačemo. Da sagledamo svoje slabosti i da smislimo strategije da ih ojačamo. Ili da ih uzmemo u obzir, pa da nas ne hvataju na prepad.
Sve prilike za upoznavanje sebe i razrešavanje konflikata i trauma, bolne su i neprijatne. I omogućuju nam da budemo prema sebi nežni, puni ljubavi i razumevanja, onako kako to nisu mogli oni koji su nam pomogli da odrastemo. Osećate li zahvalnost? Posle, kad sve prođe i kad shvatite da ste veći nego što ste mislili da možete?
Izvor fotografija: weheartit.com
