Vreme je relativno u svakom smislu, na svakom nivou. Najpre kao stav o tome čemu se posvećujemo i da li gubimo vreme baveći se nekim stvarima, umesto da radimo neke druge, od kojih bi imali koristi.
Ako se stalno nerviramo zbog toga što mnogo vremena provodimo čekajući, ili radeći stvari koje su nam dosadne i zamorne, onda oživotvorujemo gubitak vremena. Počinjemo da se trkamo s vremenom, u nameri da ga uštedimo, da skratimo poslove i postupke koji nas zamaraju, da bi nam ostalo više vremena za uživanje. Ali, što više učvršćujemo takav stav, to ćemo doživljavati više diverzija. Dok ne postanemo sasvim neurotični i bez imalo vremena da radimo bilo šta drugo osim da udaramo glavom o zid izgubljenog vremena.
Percepciju vremena menjaju nam dobre stvari. Ljubav. Posao koji volimo. Ciljevi koje postavljamo. I kad nam se čini da je vreme jedino čega nemamo dovoljno, da bi neke stvari dobile pun zamah i snagu, kao i da bi izbledele i izgubile moć nad nama, potrebno je da prođe izvesno vreme.
Kad uživate u vezi, ponekad vam se čini da vas vreme potpuno izdaje, da se skraćuje, sabija i ubrzava, a ponekad vam ljubav daje osećaj da imate sve vreme ovog sveta.
I jedno i drugo je osećaj, subjektivni doživljaj, stav. I jedno i drugo je realno i istinito.
Vreme ne radi za nas. Vreme radi.
Oduzimajući nam od života, svakog časa nam daje sve više tog istog života. Dok vreme pred nama stalno ističe, iza nas se gomila. Uči nas da se fokusiramo na sadašnji trenutak. Kad nam uspe, kad smo potpuno prisutni u trenutku, osećaj vremena se briše. Niti ga štedimo, niti ga gubimo, jer nemamo vremana da se bavimo diferenciranjem stavova. Zauzeti smo. Živimo sadašnji trenutak. Deca samo tako i funkcionišu, dok ih ne indoktriniramo svojim predstavama i stavovima o vremenu. Njihovo vreme je stalni sadašnji trenutak, a igra im obezbeđuje potpuni fokus. Oni ne razmišljaju da li će ogladneti kasnije i ne pristaju da jedu zato što je vreme za ručak, nego ih na hranu podseti glad.
Iako smo odrasli i svesni da moramo da ispunimo dnevne zahteve u vremenu predviđenom za njih, da moramo da se organizujemo i isplaniramo kada ćemo i šta pazariti, a kada kuvati, da bude spremno kad ogladnimo, neopravdano smo prognali igru iz svoje organizacije.
Samo zato što ne možemo da radimo samo zabavne stvari, ne znači da ne možemo da se zabavljamo dok radimo bilo šta. Zaboravili smo kako, ali čim obratimo punu pažnju na ono što radimo, na atmosferu u kojoj boravimo (čekajući i gubeći vreme) naći ćemo fokus.
Izvor fotografija: samo-opusteno.info, bizlife.rs
