Niko im nije ravan. Sami su sebi bili dovoljno veliki, dovoljno uspešni, dovoljno bitni da sve druge stave ispod sebe. Uspeh nije nešto što se nasleđuje, zar ne? Svako sam gradi svoj uspeh, svoje mesto u društvu. Odakle onda njima pravo da sebi daju toliki značaj? Ko su uopšte “Oni”?
Oni su dovoljno moćni da uzmu i da daju u ovoj zemlji onima kojima je ta moć uskraćena. Ne pitaju i ne znaju kako je njima koji su bez moći. Ne žale, ne idu srcem ni u šta, ne nose ih osećanja, sažaljenja, niti dužnosti. Njih nose stihije pohlepe, srdžbe i krutosti srca kojima vladaju sobom, da ne pokažu ostalima koliko su slabi. Svi ostali, uskraćenih moći, možda ste baš i vi što ovo čitate. I pitate se sada gde je vaše mesto u ovom mom članku. Pitate se, zar ne? Pitajte se. Moćni nikada nisu pitali, neće vas ni pitati.
Oni će vam samo glavom ili eventualno prstom, ako ih ne mrzi, pokazati gde vam je mesto. Uzeće vam ono što želite i za šta vredno radite godinama, oduzeće vam dostojanstvo dok grabeći kroz kaljugu svojih radnih dana ili životnih pokušaja budete tražili to neko svoje mesto i pravo za sebe. Neće vam nikada odati priznanje za uspehe, za sposobnosti, za inteligenciju, za velikodušnost, prijateljstvo, za postojanost, za uspeh kojim sami sebe dovodite do mesta jednog bredna za koji se čuje tamo gde se nikad ne bi čulo. Kako?
Lovite li i vi u mutnom i dalje?
Eto, može im se. Nije ih briga. Jednostavno je. Dokle god služite svrsi. Nudite usluge, pamet, male sive ćelije za jedno njihovo ništa u kome vi očekujete sve, vi ćete misliti da činite nešto čime ćete dobiti svoje zasluge na kraju, a oni će vam davati lažan osećaj mogućnosti. To vam je kao rečenica nebrojeno mnogo puta od strane moćnih izgovorena “Hajde da mu damo privid da mu možemo i hoćemo pomoći.” Jasno? Svima je, meni se čini, sve jasno.
Lažni ulozi najbolje prolaze u našoj okolini. Mi nismo zemlja. Mi smo zelena čoja nečije sujete i na nama i nad nama kocka se najgori šljam pristigao sa svih strana sveta. Ne verujete? Pogledajte oko sebe. Ko vas okružuje? Ko vam sedi rame uz rame u prevozu, a ko sedi u fotelji ispred koje klečite sa svim svojim diplomama, edukacijama, svim svojim znanjima, sivim ćelijama upotrebljenim i neupotrebljenim? Pokušajte jednom samo da kažete “Ne”.
I dok moć kovitla svoje bičeve kroz ruke onih koji su je uzeli političkim, rodbinskim, švalerskim vezama, vi obični bez moći čekate u štrajkačkom odboru nekog sindikata, jer su najavili 30% umanjenje plate, jer su vam putni trošak sveli na poniženje i očaj prisilivši vas da kažete živite li baš tu gde vam se vodi lična karta ili tamo gde plaćate stan pošto isti ti putni troškovi nisu dostojni pokrivanja puta od prave adrese do radnog mesta. Šta kažete? Ima li tog vašeg mesta tu negde onda?
Zašto nam edukovan kadar odlazi iz zemlje? Da li ga je neko zadržao? Da li je neko dao šansu osim što je tražio rođenjem stečen pedigre, radno iskustvo od minimum pet godina i debeo obraz po kome mogu da gaze mnogi koji nikad nisu vrući od posla popili vode? Zapitajte se zašto je naš akademski građanin više cenjen u jednoj Norveškoj ili Nemačkoj, više plaćen, više tražen i oseća se sigurnije, lepše, mirnije i bolje od nekog poput vas ili mene? Zašto?
Jer smo sami dozvolili da neko kome je diploma izgorela u ratu sedi na mestu visokog funkcionera, da svoj ego tetoši deminutivima i lošim bontonskim koracima svakoga dana, jer svi spuštate glavu kako bi plata legla na vreme, a žena dobila čizme za rođendan dok ponizno kuvate kafu nekome ko toga nije dostojan. Da li onda bolje prolaze male sive ćelije u službi poštenog, vernog, marljivog i dostojnog građanina ili bolje prolaze čađave ćelije jednog debelokošca koji misli da ima sva prava i da sujetom i prezirom može da se nadvija nad sve one koji debelo rade za svoj deo posla vukući i njegov u bilo kom smislu?
Zapitajte se malo. Vredi li? Ko je pametniji? Oni što ostaju i vredno rade i trpe, oni što iz meseca u mesec u Nacionalnoj službi za zapošljavanje čekaju u redovima da bi im overili knjižicu i rekli “Žao nam je, niste kvalifikovani ili prekvalifikovani ste.” Ili oni što svim “dogorelim dođošima” dignu srednji prst visoko koliko i čelo i kažu: “Odjebi, odoh kod čika Amera ili Nemca da me plati za svaki gram moga znanja”?
Gde ste vi?
Politički opredeljeni, vrbovani uz silna obećanja ili dosledni sebi i svom životnom cilju? Brendirajte sami sebe. Postanite neko u odnosu na te koji su niko, a od kojih zavisi sve vaše. Neka vaši dani zavise od vas samih, a vaše ime bude dostojno poštovanja.
