I oboje smo znali da ne smemo da budemo tu, na mestu koje je godinama bilo naše, sami, pogotovo u to daleko doba noći. I ja. I on. Al’ ipak, slučajan susret doveo nas je baš na to mesto, koje smo godinama toliko voleli. I ponovo, osmesi su nam igrali u očima, a pogledi razgovarali jezikom koji nismo umeli da razumemo. I dok smo tako nespretno sedeli, u nama su vrištali svi stari osmesi, uzdasi, dodiri, poljupci, sećanja… Sve ono što nas je nekada razdvojilo u tom trenutku bilo je prošlost, zaboravljeno, i sama noć je gorela u nama. I grad je sijao poznatim svetlima, samo za nas dvoje. Nikoga nije bilo sem tih svetala, koja su čuvala našu tajnu i stepenica na kojima smo sedeli, sa kojih se video ceo grad. I smejali smo se, smejali smo se celu noć, a više ni sami nismo znali zašto. Kao mala deca kada se prvi put zaljube. I znali smo da, ako pomislimo na ono što je bilo ili na ono što biti neće, da ćemo uništiti taj trenutak blistave, beskrajne sreće, jedino što nam je posle svega preostalo.
Možda se kroz naš smeh provukao i razgovor, ali samo o onome što nam u tom trenutku nije bilo važno, a što čini život i svet u kome živimo. Priča o vremenu, o obavezama, o nekim poznanicima, o muzici, filmovima, o dešavanjima, o svemu što čini obične, svakodnevne razgovore, a čemu mesto nije bilo u ovom našem. I možda bi neko taj suludi razgovor začinjen smehom nazvao suvišnim ili veštačkim. Možda je te večeri trebao da bude tu samo taj tihi osmeh što nam je igrao u očima. Ali mi nismo znali. Drugačije nismo umeli. Dečju ljubav koju je zgazio svet odraslih čuvali smo u tom osmehu.
Kazaljke na satu sve brže su se odmicale i sve nervoznija slova su se klizala po našim usnama. Zbunjeni pogledi krili su misao o poljupcu, koji nije smeo da se dozvoli. Jer poljupci nisu kao smeh, smeh možemo da zavaramo, ali poljubac, makar i samo jedan, ume da otkrije sve. I da vrati sve suze, svu bol, tugu, svađe i rastanak. Da kaže sve što jedno slomljeno srce samo za sebe čuva. I zbog toga ostajao je samo smeh i tek po neki nesvesni dodir ruke koja ne ume svoje ushićenje tako dobro da sakrije.
U osmehu su treperela sva sećanja na ono što je bilo, a što je zauvek izgubljeno
Noć je postajala sve tamnija, a osmeh sve tanji. Oči su postale vodene, nevesele i usledio je tužan, dug, snažan zagrljaj, kakav dajemo ljudima koji odlaze na drugi kraj sveta, koje znamo da nećemo dugo videti, ili možda nikada više. Naslonivši glavu na njegovo rame pogledala sam u onaj grad koji nas je čuvao, kao da se i od njega opraštam. I pojavila se u meni nada da možda ovaj put ne bi bilo isto kao svaki prethodni. Možda ne bi bilo suza, svađa, neprekidnih rastanaka. Ispuštena iz njegovih ruku, shvatila sam da nam je noć dala sve što smo voleli, ali bi nam jutro donelo sve što je stvarno. Što ne bismo mogli da podnesemo.
“Zvaću te da se vidimo”, rekao je nesigurno, iako sam znala da neće.
Rastanak uz blagi osmeh, poljubac u obraz i preglasni koraci dok se udaljavamo jasno su nam rekli da se nećemo više sretati. Možda nismo umeli. Možda nismo znali.
A možda smo se samo voleli.
M. Z.
